Ljubim te u dupe, voljeni vođo!

By Danijel Banulesku

Danijel Banulesku piše s nadahnućem i iskustvom velikog romansijera.

Njegov stil je savršena mešavina Mateja Karađalea, Elijadea, Markesa, Selindžera, poezije i karikaturalne sprdnje.

Ljubim te u dupe, voljeni vođo! je roman napisan furiozno i transcendentno. Zvučnost ovog romana je munjevita i delikatna, s promenama ritma i razornim, nikad vulgarnim humorom, sve na potki drevne rumunsko-balkanske magije.

Danijel Banulesku je napisao roman novog pravca u rumunskoj književnosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Oct 16, 2019
• ISBN: 9788663510562

Book preview

2019.

Poglavlje 1

Je l’ ti smetaju prednji zubi?

Arvinte i Sok Marčel bili su čudesni.

Kad bi oni krali, ljudi bi se povlačili unatrag oduševljeni.

Došli bi, postavili merdevine ili kanape, namestili „srneću nogu ili „buldožer i ispraznili kuću.

Kad bi se pojavio, vlasnik bi imao osećaj da se uselio u novu kuću. Udarao bi glavom o zid, ali bi ga prošlo. Drukčije mu ne bi lepo stajalo, a kad je reč o Arvinteu ili Soku, oni bi se vratili i kaznili te ako bi zapeo previše da patiš.

Zato bi se dobro držao.

Došlo bi tužilaštvo, došla bi milicija, istraživali bi, merili. Onda bi milicija glasno rekla: „Arvinte ili „Sok. Nisi morao da budeš milicajac da bi to shvatio.

Vlasnik bi prodavao nešto dokaza, nekako se potkrpio. Brava ili prozor, koje je isekao Sok, prodavali bi se za tešku lovu. Ako su se lopovi provodili, sejući naokolo otiske prstiju, ili zaboravili nešto alata, još bi se nekako i obeštetio.

Nakon nekog vremena, ti bi lepo otišao kod budžovana ili bi oni došli kod tebe.

Rekli bi: „Gospodine, iz diskretnih izvora imamo informaciju da posedujete jednog originalnog Soka ili Arvintea."

Ti bi rekao: „Kako da ne!?" i mahnuo čašom koja nosi njihove otiske prstiju.

Oni bi je ubacili u kesu i poslali u laboratoriju. Ako bi bila autentična, u istu bi kesu gospoda kolekcionari sručili protivvrednost u kamari para.

Došlo bi se tako u situaciju u kojoj bi prebivalište postalo nekoliko puta vrednije ako bi ga poharao neko od njih.

Arvinte je bio grbav.

Tako mu je došlo, da mu se sav lični opis skupio u grbi.

Imao je grbu, ali imao je i jednu maniju. Kad bi provalio, ponovo bi svratio da još malo uživa.

Ustao bi rano ujutru, doterao se – nije imao šta da doteruje osim brkova, nezgrapnih, smrdljivih brkova Ciganina koji kopa po kontejnerima – i vratio se na mesto zločina.

Oko deset, predstavnici zakona bi već posuli žuti prah radi pronalaženja otisaka, radoznalci bi seli, pošto bi prostrli po podu novine, a starkelje bi stigle kod pitanja:

– Kuda su ovi sišli, gos’n, kroz nebo?

– Svadba na nebu! Od Helijadea – dobacio bi Arvinte, koji je posedovao i taj dar da se prikazuje kao načitan.¹

Još bi se malo šegačio, napravio bi sebi mesta do komandanta, pravio se pametan.

– Arvinte – stenjao bi oficir. – A molio sam te…

– Gos’n komandante – slatko bi uvijao provalnik. – Pa zar vam nisam deset puta rekao da nisam ja…

Onda bi počeo da prede i izvadio iz torbe kasetu.

– Pusti to, pusti – mahao bi s razumevanjem rukama čovek zakona. – Popišam se ja na tvoje kasete…

Nije da bi to uradio, ali bio bi ljut.

Koliko god puta se dogodila pedantna provala, odmah bi se tu stvorio Ciganin-car s kasetom. Jači alibi nije postojao. Neki sinovac bi snimao pocrneloga kako sedi u svojoj sobi u mahali i cele te noći proždire Iskru. Te novine su bile prave – cela je zemlja usklađivala disanje s njihovim pozivom na izgradnju socijalizma – film takođe, nisi mogao nikako to da osporiš, na svaka dva-tri minuta video-kamera bi se približila listu hartije i prikazala ugao s datumom.

U kadar su bili ubacivani i razni garagani, koji su otvarali svoje lične karte i izjavljivali da, evo, kunu se, gos’n Arvinte cele noći kad je počinjeno delo nije mrdnuo odatle. Oko dva ujutru, taksijem bi doneli direktno iz štamparije i sutrašnju Iskru. Arvinte, car Cigana, čitao je i nju, jednako taktično kao i video-kamera, koja je do vrtoglavice snimala Predsednikovo obraćanje i datum.

Komandantu policijske stanice nije odgovaralo što je bio matiran jedinim načinom na koji je mogao biti matiran.

Ko je mogao drugome otvoreno da zameri što čita Iskru?

– I ti si se spetljao s Centralnim komitetom, lepro – korio je čovek zakona Ciganina kopača zlata što ne igra samo po pravilima kriminalistike.

Sa Sokom je bilo mnogo jednostavnije.

On je bio u pičku materinu diskretan. Došao bi i otišao kao bubonska kuga, nisi mogao da mu čuješ korak.

Glasa mu ne bi čuo, lice mu ne bi video. Bio je Rumun, za razliku od Arvintea. Držao je sve u sebi. Ni on, ni za šta na svetu, ne bi propevao. Mogao si da upališ šibicu o njegove usne, ne bi ih otvorio.

Samo jednom u šest meseci, kad bi mu popustili nervi, zabio bi se u neku krčmu, upucao alkoholom u venu, popeo na banderu i riknuo:

– Ovde Sok Marčel! Moje poštovanje! Sok! Ko hoće, narode, da se popne do mene i proba da me popije?

Niko se nije peo.

Nisi bio žedan.

Negde 1986, u Bukureštu se izdigao jedan mlad i brz, s rukama koje ne miruju, zvali su ga Trava Raskovnik, ili TR.

Bio je to ljubazan i ironičan gimnazijalac, s takvim talentom i za provaljivanje, i za življenje, da bi te zapanjio. Očas posla bi ti raskopčao kaput i zakopčao ti dugmad za kožu stomaka. Inače je bio zabavan. Danju je bubao. Noću je bušio kuće.

U društvu je debitovao ovako:

Jedne večeri je u restoran Večera – a već je bio popio kofu vina u Karajmanu, preko čega je nasuo 200 grama konjaka – upao s još dva ludaka, otišli su do kelnera divovskog rasta, ćapili ga za uvo i dražesno mu šapnuli:

– Gos’n šefe, šta ćemo mi još da glocnemo?

– Hm, momci – objašnjavao im je delikatno šef sale – vi nećete više ništa da glocnete, zato što nemate para.

– Ma imamo! – pogrešno je procenio jedan od ludaka. – Ma imamo para! – ponavljao je on pevajući. – Para imamo. I tačka!

– E, pa, ako imate, bolje da nešto glocnete kod vaših mama…

Ali im je doneo tri porcije. Šiparci su proždrali i ivice tanjira, ali, kad su se prebrojali, konstatovali su da, uistinu, imaju samo 25 bana, s kojima bi mogli u najboljem slučaju da telefoniraju.

Poručili su još tri šnicle, kad su već imali 25 bana. Skrckali su i njih.

Kelnerija se vrzmala oko njihovog stola tako da ih, kad izvade žeton za telefon, izgazi.

– Čiko – ispovedao se TR šefu sale. – Čiko, večeras ćemo ovako da ti platimo. Ti ćeš da odeš da zaključaš onaj sef kojim se hvalite po celom Bukureštu. A onda ću ja da dođem i da vam ukradem sve pare.

– Dobro, dobro – merkao ga je podlac sav srećan. – A, kad ne budeš uradio kao što kažeš, ja ću tebi da nadujem jedan zub i dva oka.

I opet su se ljubili tako da su prosto blistali.

– Preseci mu žlezdu! – dovikivali su gosti iz bašte restorana Večera, kad se TR podigao, klateći se, i pošao da onima o’ladi i blindiranu kasu za pare, i pare.

Bila je to kasa za novac na kojoj su sve vojne jedinice okruga Ilfov isprobavale dinamit. O njene sapi se eksploziv savijao kao ekser. U njenoj unutrašnjosti, računi i pazar restorana mogli su da prežive dosta nuklearnih katastrofa.

Deset minuta pošto je skočio od stola TR, u Večeri je nastao čudovišan banket. Onima koji su poručivali piće na silu je donošena i hrana. Uprava restorana je, od straha, platila i jelo i piće svima koji su tamo došli krajem te večeri.

„Antonele" pričao je šef sale svom jutarnjem kolegi, „taj, ispod one gimnazijalske uniforme, u sebi ima đavolski recept svake brave.

Klinja tek što pogleda konzervu, on ti je i otvori. Najbolje zaključana soba u tvojoj kući njemu je kao džep na pantalonama.

Bili smo tu svi. Šef, ja, Mitika i Savu, u šefovoj kancelariji.

Demonstrirao nam je to jedno osam puta.

Tek što ih je zagolicao čeličnom čačkalicom, vrata sefa su se otvorila kao na feder i lupila o zid.

Tom klincu treba mi da plaćamo, da ne bi uzimao sam.

Sve u svemu, narednog dana je celi Bukurešt saznao da su oni iz Večere opljačkani i da su gazde krčme otišle kući samo u gaćama.

Za nekoliko dana je obio četrdeset stanova, spavao je gde mu se ćefne, kroz dva meseca ga je milicija tražila ne da bi ga uhapsila, već da bi ga molila da radi na sefovima određenih stranih ambasada u Bukureštu.

– Ti ne razumeš – pravili su se policajci naivni – da će oni, ako nam ne fotokopiraš njihove planove za invaziju, već sutra da nam presele celokupno stanovništvo u Deltu, da seče trsku, i da će još pride da nam rasformiraju Partijsku školu!?

On je razumeo. Fotokopirao je i zadužio kadrove iz uprave Ministarstva unutrašnjih. TR je bio divan momak.

Zaustavio bi na ulici ponekog paćenika, za kog se videlo da mu je smrt na krkači, i napunio mu buđelar stotkama.

– Ćale – šaputao bi mu ludak. – Sad idi i kupi sebi nešto što želiš.

Na jedno leto i jednu jesen preuzeo je brigu o jednom staračkom domu. Provaljivao je i snabdevao. Nisu oni više umirali, kao ostali građani, od gladi, praveći ćufte pola od mesa, pola od piljevine.

U pola noći bi se spustio niz konopac kod tih što su se ukočili od silne starosti koja ih je spopala. Nije ih budio iz sna. Samo bi im prešao rukom preko čela, malo bi ih kuražio.

– Ćalac, nekako si mi odrtaveo, ali ta drvena noga ti je ostala i dalje mlada. Ako nemaš drugi razlog, živi makar za nju. Jer neki ni taj razlog više nemaju.

Mladunče filozofa. Pričao bi tako sam, planirao da donese sa sobom mandolinu i, pošto su njegovi štićenici duboko spavali od lekova, da je svira zidovima. Razvio je opsesiju da ih ne pušta da spavaju nepokriveni. Starice koje su bile bliže smrti dobijale su od njega ljubavne poruke, kao od nekih nepoznatih udvarača.

– Bre, rođaci – držao bi TR predavanja iz krađe tim starcima. – Ako provališ u kuću i ne izuješ se na ulazu, nisi lopov! Ti su se ljudi mučili i štedeli da bi ti imao šta da ukradeš, pa nije pristojno da im ostaviš blato po tepisima… Ljubaznost i uviđavnost leče rane oštećenome…

– Čuješ, majčice, još će oštećenome provalnik i da omili…

– Zar se ja ne poklonim iznad otirača, ne izujem cipele jednu po jednu i ne uguram čarapu u svaku!?… Nego šta, i pošto tako uradim, niko me ne ometa. Svi znaju da je unutra i da operiše TR.

Tako je i operisao.

Kad bi ugledali par cipela pred vratima, školarci ne bi rekli da je unutra Božić Bata. „Povedi i nas, TR, u jutarnju pljačku, sanjali bi otvorenih očiju klinci koji tek što su prerasli ringišpil s konjićima. „Ukradi i nas, jer i mi smo ispunile normu i na izborima podržavamo kandidate Fronta demokratije i Socijalističkog jedinstva, vikale bi za njim ženturače.

Malo-pomalo, Trava Raskovnik je postao najmodernija legenda u zemlji. Ako bi čuo da se šapuće o nekoj „travi ili nekom „raskovniku, nisi morao da istražuješ da bi znao ko je to. Takav hajduk se nije digao još od Pintee,² mada izgleda da je više trenirao sa Aladinovim duhom iz lampe.

Ukorenilo se mišljenje da bi, samo kad bi hteo, mogao da se uvuče i pobrka hartije sledećeg govora Hrabroga Vođe ili da mu izmenja tabele s poskupljenjima.

Utisak da može bilo šta da otvori postao je deo folklora.

Pripovedala se sledeća anegdota. Šef države se navodno interesovao ko je, u celoj zemlji, najkvalifikovaniji da ga operiše. Lekari, pošteni, posavetovali su se i preporučili mu: „Neka vas otvori on, druže predsedniče, Trava Raskovnik, i nek vam izvadi kamenje iz bubrega. Jer, za razliku od nas, on to može i sa ugašenim svetlom."

Šta sve TR nije uradio u proleće ١٩٨٧?

Ostalo je samo još da nabavi konja.

I nabavio je konja.

Budući da je Zoološki vrt bio dosta daleko, a grad očišćen od svih rustičnih oblika života, mnogi ljudi su proveli nedelju dana gazeći jedni druge kako bi videli gimnazijalca koji sedi na svom sopstvenom konju.

To im je ulivalo hrabrost.

A ako su imali hrabrosti, sutra bi možda našli pa zašli. Dopadalo im se što je jedan od njihovih bio u stanju da zaustavi saobraćaj u zoni starog Bukurešta. Oči su im zadobile nekakav sjaj, postavljali su sebi probleme i pitanja, počinjali određene rečenice rečima:

– Kog mog konja!?

Pa zar nije TR prolazio jašući ulicama Kovač i Smrdan, u svom gornjem delu kaki uniforme, s plastičnom tubom za pribor za pecanje poput tobolca na leđima, zar nije ulazio u „Stari dvor" da popije kafu?

Prolazio je, ulazio je.

Nije li poručio jednom previše revnosnom policajcu da će, ako opet bude mlatio male prosjake s Brda Mitropolije, jedne noći svratiti u njegovu kuću i zalepiti mu krila anđelčića?

Poručio je.

E, pa onda, kog mog konja!?

Od konja mu je i došlo.

Neki ćudljivi ljudi koji nisu voleli konje, neki tipovi sa uniformom na duši, psi čuvari iz neposredne blizine Nikolaja Čaušeskua, pokupili su jedne večeri i TR-a i konja, da kao popričaju s njima.

– Nisi svratio do nas. Hajde da ti pokažemo kako je jezik dugačka pantljika.

– Ne idem – odgovorio im je TR.

– Dobro, ne ideš. Hajde s nama.

Bilo je divno veče u koje bi bilo prikladno da radiš bilo šta na ovome svetu, osim da ubijaš konje.

Mogao si da pokupiš čoveka i da ga isleđuješ, da ga zvizneš glavom u lice, da mu rašrafiš vilicu, ali ne i da mu ubiješ konja.

Šta da razume ždrebac od dugih igala koje mu zabijaš u njušku? Kako da se snađe on, marva, ako ga treskaš pendrekom da ide ulevo ili udesno u sobici širokoj samo metar i po, u kojoj je i desno i levo zid?

Ništa ne razume, nikako se ne snalazi.

Trava Raskovnik je krenuo da objašnjava toj gospodi da od njih neće sakriti ništa, uključujući i to da je, za tog konja, u stanju da ubije čoveka.

Naročito ih je ta stvar sa ubijanjem, izgleda, uzbuđivala: „Voliš ga, a? Reci, stvarno, je l’ ga voliš?" i zviznuli bi mu predmet ljubavi preko testisa.

Noć je bila isuviše lepa da TR ne bi oteo drvenu motku iz ruke jednog od njih, da ne bi jurnuo i pokušao da ih polomi.

Islednici su ga čekali. Poigravali su se njime. Vazdan su se čudili, šta je, gospode, s ovim, da više nije pun ljubavi?

Kad su ga oborili na zemlju, dečko je, pametan, dohvatio nogama kabl i oborio lampu, jedini izvor svetlosti u tom trenutku u prostoriji. Prevrnuo ju je, ali je upravo on kresnuo palidrvce čim je osetio da, u susednoj sobi, đubrad šilima traži konjski stomak.

Oficiri su se u međuvremenu opasuljili, upalili sijalicu na plafonu podruma i bakandžama oplevili lopova po njušci i rebrima. Dvaput su ga okretali licem nagore, fiksirali mu ruke, pa su ga tukli i mučili.

Puštali su ga da se onesvesti, budili ga – treći put za finalno fotografisanje, da mu demonstriraju kako viču: „Ptičica!" dok po betonu, pucnjem iz pištolja, prosipaju konjski mozak.

Šest meseci je u bolnici dreždio Trava Raskovnik.

Šest meseci je dreždio u krevetu gde su mu u posetu dolazile, ujutru i uveče, po dve šake tableta.

To je bilo to.

Držali su ga mirnog, sav je pocrneo.

Nije više umeo da stane na noge i da se otetura, zajedno s njima, ni do klozeta.

Bio je toliko raštelovan da je, kad je izašao odatle, pokušao da stavi ruke u džepove samo da bi video da su mu skliznule, svaka za sebe, do stražnjice.

Uzeli su ga oni stari, Arvinte i Sok, i vidali ga.

Klinja nije govorio. Nije ispuštao nikakav zvuk. Kad je prvi put izašao iz kuće ubo je čoveka nožem.

Sakrili su ga, još ga lečili. Babe iz Cigan-male su ga mazale mastima, naricale nad njim i bajale mu da brže odraste. Imao je on osamnaest godina, ali kao da su mu deo godina pojeli i gavrani, i crvi.

Još se više smirio, još više pocrneo.

Izgledao je tako crno da su ljudi iz četvrti