Beogradski književni časopis br. 34–35, mart 2014.: mart 2014

By Beogradski književni časopis

Beogradski književni časopis, broj 34-35

Mart 2014.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Sep 22, 2020

Book preview

Beogradski književni časopis

broj 34-35

godina IX / broj 34-35/ mart 2014.

DOMAĆA KNJIŽEVNOST

Ana Ristović

RUKA KA NEČEMU

***

Ispod svakog kreveta, s vremena na vreme,

eksplodira nečujna bomba

ostavljajući na miru snove, ali odnoseći

deo po deo

njegovog dna od presovane bukve

za koje se telo čvrsto drži kao za jedino utočište

pre nego što udari o svoju

senku.

Dok iznad svakog kreveta uvek

širi se paučinasto, mirno disanje nas

sklupčanih, ne tako davno iako

decenijama mereno

u jednoj jedinoj važnoj utrobi sveta

čija neprekinuta pupčana vrpca

sada čvrsto drži tu istu senku

od nje pravi zmaja i pušta ga

visoko.

***

Noću se pomaljaju male, skrivene životinje.

Imaju naša lica, ali humanija, i šape

čija svaka koščica jednaka Adamovoj je.

Do jutra vode duge razgovore na temu

šta je istina oduvek bila i biće.

Do večeri sve velike istine ih upotrebe

delom da bi njima pročačkale zube

delom da bi nakon toliko toga lošeg

imale nečim poštenim da oblože

svoje istinski veštačke želuce

jer i svakoj istini se mora priznati

izvesno nesavršenstvo

kao i poneka sudbonosna rana.

***

Grupa bajkerki i bajkera u vreli letnji dan

dojezdi na plažu jezera. Poskidaju kacige i odeću,

pa iznenada proviri ono što vreme doda

santimetrima u struku, mlohavosti mišića,

dubini podvaljka, tromosti tela i gustini gajene

sumnje.

Vremenu koje već počinje da obeležava uzdah i misao

koja ne vidi talas, već samo pučinu. Polovinu veka.

Onda neko pljusne u vodu veliku lubenicu.

Smeju se, dok se tromo njiše između trbuha,

nekih i većih od nje. Onda izađu iz vode, i,

dok glavni bajker kolje bostan na šatorskom krilu

pružajući svakome po parče, ton koji ispuste

njihove usne

hodočasti pravo u Rim. Pa stoje u plićaku,

držeći napola pojedene kriške u rukama,

kao najveću i jedinu istinu i osmehnuti gledaju

u fotoaparat. Onda se obuku, u iste one divlje jakne

i kacige,

uzjašu svoja tela i odjezde dalje.

U još jednu mladost i još jedno srce lubenice

koje pod nožem gromko puca

i pucanjem javlja

da srž ne laže.

***

U polumraku sobe, u letnje predvečerje,

kroz otškrinuta vrata terase

osluškuješ prigušeni zveket escajga i tanjira –

obližnji prozori ponekad štedrije krote pogled

nego uha glad. Piljevinu rečenica, okrunjene reči,

bubnjeve srca. Topot prstiju.

Prostor između dva betonska zida

brže upija glas nego što s glasovima

učine oveštali zidovi prepune kafane

čija kasa otkucava do duboko u noć.

Neko pruža ruku ka nečemu,

neko je odmiče.

Toliko života od kojih bi

svaki mogao biti tvoj.

***

Ovaj lift u kojem svi obično

ćute

pored stanara prevozi i

stotinak kila tišine

i lenjo se spušta i diže

kao i Adamova jabučica

uvek zagledan u ambis.

***

Šopenovo srce i srca svih Habsburgovaca

imaju zajedničko jedno: njihov večni san

daleko je od večnog sna njihovih tela.

Stub varšavske crkve kucanjem bubnji iznutra i

kripte u one dve crkve u palati Hofburg bubnje

isto, horom

od njih pedesetak iz dana u dan, iz veka u vek,

a da to ne zna niko osim svih tih udaljenih srca:

tap tap tap tap tap tap tap tap tap tap tap

i tako se sudbinski, kad više ničega nema

i kad nema razloga za bilo šta više od upravo toga

slučajno izjednači želja umetnika

i ono što su carske privilegije.

Oto Horvat

TRI PESME

LIRSKO-JA I MRTVE PČELE

Među mrtvim pčelama u tišini livade

moje Lirsko-Ja postaje svesno svoje usamljenosti.

Pre nego što padne veče odlučno gazi preko potoka

prepunog kesa i plastičnih flaša

da uđe u sasušenu šumu.

Patrljci stabala, grane kao leprozni udovi, prašina.

Ostrva trave u grču.

Besmisleno je, zna, pa ipak se oseća kao kod kuće.

Zvezde u neizbežnom prvom planu.

Ni zov sova, ni šušanj miša ili ježa,

ni brujanje automobila u neizvesnoj daljini.

Mobilni je bez mreže

i baterija pulsira svoje poslednje trenutke.

Trebalo bi se vratiti u grad.

Ali moje Lirsko-Ja se raduje potpunoj pustoši.

LIRSKO-JA U KOLIMA NA AUTOPUTU

Moje Lirsko-Ja danima želi da se vrati u prošlost.

U vreme ljubavi i mira, da ga parafraziram ovde.

(A koje je to vreme bilo?)

Tamo, samo u toj prošlosti bi moglo da oponaša

tenorski ljubavni zov fazana ili mačaka.

(A zašto bi u stvari?)

Da opisuje mirisne narandžaste ruže koje se prelivaju

preko drvene ograde kuće njegovog dede

jednog ranog novosadskog septembra.

(A da li bi ikad uspeo u tome?)

Da dočara belinu i glatkoću kože svoje drage.

(Koje više nema.)

(I šta bi radio u toj prošlosti

i kad bi ovog trenutka mogao da se vrati u nju?)

Moje Lirsko-Ja sedi međutim zarobljeno u kolima

na autoputu ispred firentinskog aerodroma i bulji

u beskrajan niz automobila ispred sebe.

Negde je saobraćajka, lako je pretpostaviti.

Ne može se ni napred, ni nazad.

Bezolovni je 1,73€, a dizel 1,65€ na obližnjoj

benzinskoj pumpi.

Ali ni to nije nikakva iluminacija.

ARVO PERT

Uprkos ratovima o kojima smo samo čuli

o ponekim i čitali a ove poslednje i videli

u dokumentarnim filmovima ili uživo na televiziji

i uprkos našim nepopravljivo sitnim dušama

(kako koja, odnosno čija, u redu precizirao sam)

i uprkos ovom krhkom i iznad svega kvarljivom materijalu

od kog smo sačinjeni

i uprkos trešnjama koje su večne samo u detinjstvu

i uprkos nezaustavljivim bolestima

grozi i neopisivoj patnji koje ih prate

i uprkos hiljadugodišnjim neispunjenim obećanjima

o njegovom glorioznom povratku

i kamilama i iglenim ušima i odavno polomljenim

pečatima

i uprkos ljubavima koje su uvek lažne

bez obzira koliko su velike i istinite

i uprkos beskonačnom kosmosu i antimateriji

i genetskom materijalu kišne gliste ili vinske mušice

i uprkos pesmama koje su nažalost uvek

prepune banalnostima kao što je i ova prepuna

i uprkos radostima koja traju uvek dvostruko kraće

od bola

i uprkos danima koji su isti i nisu isti

i noćima koje su uvek mnogo duže od noći

i slepoći sa kojom se rađamo i u kojoj umiremo

i vremenu koje nas neizostavno izdaje bez obzira na našu

smelost snagu želje i snove

i uprkos zlu koje je deo nas samih kao kvarni zubi

i uprkos umetnosti i njenim tričavim uspavankama

i uprkos velikim ribama koje jedu manje ribe

i uprkos životima mnogih koji su bili

samo krv glad i želja za spasom

bilo kakvim pa makar to bila i smrt

i uprkos nežnim cvetovima šljive

koje cenimo i volimo i oplakujemo tek kada su u blatu

i neprestanom vrtenju u krug

između konzumerizma i asketizma

između lošeg i mnogo goreg od toga

uprkos svemu tome

ja čujem u tvojoj muzici nešto

što ja u svom srcu nikada nisam imao

a pogotovo sada sumnjam da ću naći

da me vodi kao plamičak

dok prolazim ovom

tamom i zlokobnom svetlošću obasjanom dolinom.

Ljiljana Ðurđić

UMETNIKOVA ZAOSTAVŠTINA

Kad je otvorila vrata, zavrtelo joj se u glavi tako da je morala da se spusti i čučne uza zid. Čučala je neko vreme na ulazu, a zatim se dovukla do nečega što je mogla biti stolica, ali nije bila sigurna u to jer je sedište bilo suviše visoko da bi to mogla biti stolica, ali i nedovoljno visoko da bi to bio sto. U svakom slučaju morala je prethodno da sa stolice/stola skine kutiju punu nekakvih papira – na vrhu je stajala pozivnica za neku izložbu. Godina joj je privukla pažnju: 1975. Zar je toliko prošlo? Dok je sedela, klatila je nogama jer nisu dosezale pod. To ju je na neki način smirivalo. Onda se okrenula desno pa levo, sa svih strana u nju su blenule skulpture dovršene i nedovršene, rađene u drvetu, mermeru ili nekom neprepoznatljivom materijalu, velike i one srednjih veličina. Po ćoškovima su bile nabacane figurine od opeke, a stare novine bile su rasturene svuda po podu. Prozori ateljea bili su toliko prljavi da nije razaznavala da li je napolju noć ili dan. Slike su bile poslagane uz sve ormane od kojih su dva bila metalna i, verovatno, teška kao tuč.

Iz plakara u kupatilu ispalo je četrdeset pari iznošenih cipela; brzo je izračunala – za osamdeset godina to i nije bio neki ogroman broj. U kuhinji su na policama, između šećera i soli, manjih i većih posuda, prepunih eksera i raznih zakivki, bile naslagane knjige i katalozi izložbi na kojima je umetnik učestvovao. Za divno čudo, u ormanu koji je najlakše mogao da se otvori, odeće je bilo veoma malo, nekoliko majica i košulja, pantalone od kojih je većina bila isprskana bojama, nekoliko džempera i jedna vijetnamka. Setila se da je i zimi i leti nosio tu vijetnamku; da li baš tu, nije znala; mora biti da ih je bilo bar nekoliko za sve ove godine, mora biti da ih je bacao kad bi se sasvim pohabale ili ih poklanjao; pre će biti da ih je poklanjao budući da cipele nije mogao nikome da pokloni, a nije mogao ni da ih baci.

Naslonila se na jedan od prozora iako je znala da će joj na bluzi ostati masne fleke od ostatka uljanih boja – skulptor se povremeno bavio i slikanjem – i zapalila cigaretu. Godinama nije dolazila u atelje premda su i posle razvoda ostali veoma bliski. On joj je bio najbolji prijatelj, otac njenog deteta i čovek koji je sedeo kraj njene postelje, držeći je za ruku, kad zamalo nije umrla od teškog oblika mononukleoze. Nikada nije imala pravu suparnicu – skulptor je lako menjao žene – uvek je bila ona jedina; svojom ravnodušnošću prema njemu održavala je onu preko potrebnu razdaljinu između dve jedinke – muške i ženske – u čijem odnosu je jedna uvek zakinuta i prinuđena da moljaka za malo naklonosti. I pored stvarnog uspeha koji je ostvario u svetu umetnosti i brojnih nagrada, on je za nju ostao seljače iz neke bosanske zabiti dok je ona bila prava Beograđanka; majka joj je bila modiskinja i držala radnju u Kosovskoj ulici, a otac predratni preduzimač koga je samo društveni poredak nove Jugoslavije sprečio da se stvarno obogati. To različito poreklo, koje je njega uvek spuštalo za stepenicu ispod nje, bilo je i jedan od razloga njihove neraskidive veze; uvek je bila u prednosti, njena hladnoća, proizišla iz instinkta lukave ženke, omogućavala joj je apsolutnu vlast; nije se ponovo ženio, niti je imao više dece.

Na njegovoj sahrani nije ni suzu pustila, hodala je iza kovčega uzdignute glave, pogledajući samo povremeno one koji su hodali pored nje; majka ih je, nju i njenu sestru, u mladosti terala da vežbaju hod sa knjigom na glavi. U skladu s tim, naučena elegancija i prihvaćena engleska etikecija, kao model građanskog ophođenja u društvu, nisu joj dozvoljavale javno ispoljavanje osećanja. Grozila se gesta jedne svoje drugarice koja je na majčinu sahranu dovukla kasetofon i, dok je zemlja gruvala po kovčegu, pustila ariju iz Toske. Tako šta – takvo odsustvo mere u proceni date situacije – ona sebi nikad ne bi dozvolila, a i ne bi joj palo na pamet.

Sada se, posle njegove smrti, kad su posmrtne svečanosti bile završene, osećala odgovornom prema sinu koji je bio jedini naslednik očeve zaostavštine. Znala je da on sam neće moći da se izbori sa umetničkim nasleđem koje je njegov otac godinama strpljivo stvarao ne pitajući se kome će i zašto sve to otići. Neke skulpture je prihvatio Muzej savremene umetnosti, neke su otišle u privatne zbirke, ali to nije bilo ništa u odnosu na ono što je ostalo. Onda im je sinulo da velike mermerne skulpture odnesu u vikendicu pod Kosmajem i tamo ih rasporede po bašti. Teško je bilo doći do odgovarajućeg kamiona; radnici koji su nosili skulpture gunđali su, domunđavajući se među sobom o tome kome je potrebno to kamenje. Susedi iz stana ispod ateljea su odahnuli, nisu se više bojali da će težina skulptura jednom probiti plafon i da će se sve obrušiti na njih, ubiti ih na pravdi boga. To je ipak bila pogrešna odluka. Kad su sledeći put došli sa novim kontigentom, skulpture razbacane po bašti već su bile za nekoliko centimetara propale u zemlju. Kiša je obavila svoje i omekšala zemlju; bez postamenata mogli su očekivati da će zemlja, malo po malo, na kraju progutati skulpture. U jednom trenutku pomračenja svesti od iscrpljenosti, pomislila je da je to i pravo rešenje.

Atelje se gotovo neprimetno praznio; izgledalo je da je sve još uvek tu, na istom mestu kao kad su prvi put stupili u njega. Za njima su ostali meseci i meseci teškog rada. Prljavi i prašnjavi, ona i njen sin često su, sedeći na nekom neobrađenom kamenu ili dasci, jeli suve sendviče i tupo gledali haos pred sobom. Iskrsnuo je novi problem: šta raditi sa gomilama umetnikovih monografija, tuđih monografija i knjiga iz istorije umetnosti koje su stajale na gomilama? Ponešto se moglo pokloniti bibliotekama, ali nijedna biblioteka ne bi pristala da preuzme sve, to joj je bilo jasno, i biblioteke su bile prenatrpane. Ona sama je prema istoriji umetnosti gajila duboko poštovanje i znanja iz ove oblasti nazivala strukom. Ponekad je osećala da nešto sa ovakvim određenjem istorije umetnosti kao struke nije u redu, ali nije mogla da smisli nijednu bolju reč za zvanje koje je stekla na fakultetu. Njeno stručno mišljenje o skulptorovom radu nije se moglo smatrati ni pozitivnim ni negativnim: bila je suštinski nezainteresovana za preterano isfinjene radove iz kojih je ona – i samo ona – iščitavala provincijalno poreklo autora.

Dolazila je i dalje svakodnevno i raščišćavala atelje; to joj je postala vrsta mukotrpnog posla koja joj je ispunjavala vreme i branila od praznine koja je neprimetno počela da joj obuzima um; nije se ni na koga više, bez ustezanja, mogla osloniti. Sin je otišao na jedan od onih kruzera koji su iznajmljivali mladiće svih nacionalnosti kao jeftinu radnu snagu. Sada je već imala razrađene rituale: digla bi se, istuširala, nešto na brzinu pojela i krenula u atelje. Do tamo je trebalo promeniti tri vozila, dva autobusa i jedan tramvaj. Ostajala je skoro do ponoći, dok poslednji tramvaj ne bi objavio svoj polazak. Onda je prestala da se vraća kući. Uspela je da ispod naslaga knjiga, crteža i papira iskopa jedini ležaj u manjoj od dve velike prostorije. Posteljina je bila neupotrebljiva, izgužvana i skorela od prljavštine, ali to njoj više ništa nije značilo. Ceo dan bi radila prebirajući po đubretu, vadeći zaostale fascikle iz još punih metalnih ormana. Najveće skulpture su ona i sin uspeli da doguraju do zidova, sad su stajale ukrug i preteći zurile u nju; bile su to apstraktne skulpture, ali ona je vremenom u svakoj od njih prepoznavala likove iz njene i njegove prošlosti. Uveče, kad bi pozavršavala poslove čišćenja i slaganja, sela bi na pod, pušila i polako ispijala čašu za čašom piva. Posle bi zaspala tvrdim snom u kojem nije bilo ni sećanja ni predosećanja budućnosti.