Zvuk tišine: 1, #1

By Slavica Mijatović

Knjiga koja je predvidela svetsku epidemiju. Objavljena u oktobru 2019. priča govori o svetskoj epidemiji ludila koja je izazvana veštačkim putem. Svega trideset posto ljudi širom planete ostaje razumno i mnogi od njih beže iz gradova kako bi pronašli rešenje.  A rešenje upravo jeste u čoveku, u onome što je čovek dobio svojim postankom. Prirodne moći usmeriće se protiv zla, dok je glavna sporedna tema Božanska ljubav i njeno poreklo - od Postanja.

• Language: Српски језик
• Publisher: Slavica Mijatović
• Release date: Jun 11, 2022
• ISBN: 9798201042608

Book preview

Zvuk

tišine

„Svojim ulicama hodam, svoj ritam pratim. Ja sam sve, i Univerzum, i Početak i Kraj, i san i java, odluka i delanje. Sve sam. I spoznaja, i svetlost i tama, i Ego i Duša, i borba između ovo dvoje. Jednostavno – Čovek".

U početku beše Univerzum, početni um i sve ostale energije izašle iz njega.

Imali su svoje četiri strane, baš kao i ljudsko telo, sastojali se samo iz čistote. Zvezde i druge planete bile su im igračke. Imali su slobodu da žive u raznim dimenzijama, gde su poželeli, bez ograničenja. U tome i jeste cela ova drama nastala. Previše slobode su dobili od Vrhovnog, koji je njih najviše voleo. Ostala svetlosna bića stvorena su da nemaju slobodnu volju, poput raznih vrsta anđela. Njih je Univerzum stvorio isključivo čiste.

Slobodna stvorenja, duše, miljenici glavnoga, lutali su u svojoj dečijoj igri, stvarajući nove svetove, u ljubavi i neograničenosti, bez ikakvog znanja o nečemu izvan.

I baš tada, nastade planeta kakvu još nisu videli. Miljenica Vrhovnog, obojena u plavo, prepuna zelenila i čudesne pojave koju nazvaše voda. Njeno tlo bilo je meko i iz njega je izrastao svet biljki, najlepši ukras koji videše svetlosna bića. Miris cveća oduze im dah, lepota svake latice mamila ih je da se zadržavaju na planeti koju nazvaše Zemlja. I dopusti im Vrhovni da im ona bude glavno utočište, nakači im Sunce da podeli dan od noći, kako bi noću uživali u sjaju zvezda, pa im nakači i Mesec, da bude glavni ukras noćnog neba. Deca Svemira bila su najsrećnija deca. Anđeli su ih posećivali i divili se planeti koja je bujala od lepote.

Nakon izvesnog vremena, koje je postojalo na Zemlji, za razliku od nematerijalnog sveta iz kojeg su došli, duše počeše da se ponašaju svojevoljno, bez volje Tvorca. Njihovu čistu energiju osenčilo je pitanje koje do sada niko u svetu svetlosti nije postavio: Ako je Vrhovni stvorio materiju i mi smo stvorili materiju svojim rečima i mislima, možemo li i mi sami da postanemo materija? Da se stopimo sa prahom zemaljskim i da osetimo materijalna zadovoljstva?

  Mi možemo sve! - složila su se bića dok je svetlost obasjavala plavu planetu. I tako, bez saglasnosti Tvorca stvoriše snagom svoje misli figuru po svom obličju. Od zemlje nastade telo i organi, stopiše ga sa vodom diviše mu se. Napraviše figure u raznim bojama kože, očiju i kose. U tom se anđeli spustiše sa upozorenjem od samog Vrhovnog uma.

––––––––

  On vam neće zabraniti da taj korak učinite, jer je protiv Njegovog zakona da vam nešto brani, stvoreni ste slobodni. On vas upozorava da će te izgubiti sebe ako se stopite sa materijom. Imaćete nešto što se zove zemaljski život i iskusićete ono što se zove bol. Odvojićete se od svog pravog postojanja i zaboraviti ko ste. Da bi izgradili svet ovih bića, morate znati da su ovo i mnoga druga stvorenja učinila na drugim planetama i doživela svoj pad. I da morate posetiti jednu od planeta da bi videli sta vam sleduje.

Uporni u svojim namerama, stvorenja posetiše planetu na kojoj otkriše život sličan zemaljskom i zastadoše gledajući u stvorenja kakva oni nisu bili. Muško i žensko. Jer duše su bile bespolne, bez ikakve svesti o razlikama. Gledajući u ono što se zove ljubav telesna, shvatili su na šta ih Tvorac upućuje. Trebalo je stvoriti čoveka i ženu. Ali nisu znali da je ova planeta doživela duhovni rast nakon mnogo hiljada godina. I da u tim telima stanuje neka druga energija, da nisu svi isti. Vratili su se na Zemlju i od onih figura stvarali muško i žensko. Sve za njih beše igra, zaboraviše na reči anđela i samog Izvora. Želja za telesnim iskustvom, bila je najjača od svega. Ali, kako? Postavilo se pitanje, čiji odgovor je doprineo čuvenom padu iz Raja.

Sve duše, a bilo ih je dva miliona, složiše se u isti mah šta treba činiti. Svako će se raspoloviti na dve duše, jedna će naseliti muško telo, druga žensko. Tako će razvijati svet na Zemlji i iskusiti telesnu ljubav. U tom dobiše još jedno, poslednje upozorenje: U mukama će svako od vas da provodi dane na ovoj planeti ako ne pobedite telesni um!

Ali duše nisu znale šta je bol, patnja, muka. Toliko moćni, nisu verovali da će novi oblik života biti daleko teži od njihove igre.

U tom trenutku, kada su se duše razdvajale na pola, desio se prasak u Svemiru. Izmenio se Univerzum, ništa više nije bilo isto.

I svaka polovina, useli se u telo figure koju je poželela.

Uselićemo se i onda ćemo se ponovo spojiti jedno sa drugim, i stvorićemo čoveka ljubav. Vidimo se u novoj igri! - zadovoljno rekoše duše jedna drugoj, sada ih je bilo duplo više.

I napustiše svoj Raj. Zaboraviše ko su, jer ih je telesni um prevario. Nisu mogli da se sete ko su i da imaju magnetično poreklo, da mogu stvarati mislima, i da se to dešava automatski.

Sada ljudi, krenuše u svoj mukotrpan razvoj. A polovine se i dalje traže, kroz vekove, od Postanja. Prošle su hiljade godina dok im to sećanje nije probuđeno. Iz života u život, duše shvatiše da se moraju čistiti od

––––––––

prvobitnog pada. Svaka nova inkarnacija, nova šansa. Onda smisliše jednu od najbolnijih tehnika koje će pomoći da stvorenja ljudi, dostignu viši stepen svesti. Pre nego se rode u novom telu, iskreiraće život dole, da se sretnu polovine, s tim što će ona u telu žene prepoznati ovog drugog, dok muškarac neće ništa znati o tome. Bežaće od nje, u svojoj nesigurnosti i strahu od svega, ona će juriti za njim u tolikoj želji, da će spoznati sebe i setiti se svoje duše. Ljudska stvorenja će tako doživeti duhovni napredak. Ona će dobijati pomoć Univerzuma i patiće mnogo. Njegov plamen osvestiće njeno podsvesno i spaliće sve loše u njoj. U isto vreme, muška polovina dok beži, spoznaje sebe, ali na drugi način, nesvesno, menjaće se iznutra a negiraće to sve dok ne stane. Kada se umori, pogledaće se u oči i prići svojoj izgubljenoj polovini.

Ovo je priča poznata nama danas, kao Blizanačke duše, Blizanački plamenovi, Begunac i Gonitelj.

Negde, nekada davno...

––––––––

Nevesto moja, sestro moja...- govorio je Solomon svojoj ljubavnici dok nije mogao da se nagleda svog odraza u ogledalu. Da sam žena, bio bih kao ti, da si muško, bila bi kao ja, moja dušo! Kraljica od Sabe bila je njegova polovina još iz čuvenog Pada, kad su deca Univerzuma poželela telesnu ljubav da iskuse. Zato joj se obraćao takvim rečima...nevesta i sestra. Duša bliznakinja. Njihova odaja bila je zaključana i mirisala je na ljiljane. Kraljica, čuvena po svojoj dobroti i veštinom vladanja, poznata kao kraljica od Sabe, želela je upoznati njega koji joj je prorečen. Kako dugo nije imala ni ljubavi ni čoveka koji bi joj ispunio biće, naredila je da joj dovedu najbolje proroke i zvezdare, da bi poslušala nešto o samoj sebi. I svi joj istu sudbinu prorekoše: Tvoj dvojnik je kralj Izraela, odabranog božjeg naroda. Živi sa mnogo žena a duša mu je prazna. Piše molitve Bogu a moć mu je neograničena. Poznaje božije zakona a krši ih i izgradio je hram o kojem će se pričati do kraja vremena.

Kraljica je poželela upoznati svoju drugu polovinu. Od malena su je učili da preuzme presto i služi narodu, i bila je dobra u svojoj službi i vladanju. Ali je poznavala i tajne koje su ljudska istina, stidljivo prepričana. Okupila je žena svoje najvernije sluge i krenula na put. Bilo joj je jasno – postala je Gonitelj.

––––––––

Spremna na odbijanje, spremna na sve, pa i na razočarenje, pristala je pratiti svoje srce. Nije znala kako izgleda a već ga je volela.

Solomon se pojavio u svom punom sjaju jednog vladara, dok je osećao da ga nešto iznutra peče i u isto vreme, i ubija i oživljava. Spokojna žena, sa iskrenim osmehom pobednika, smeškala se zadovoljno i zadivljeno. Magnetna sila i neopisiva toplina ispuniše je i ona ugleda pred sobom svoju životnu svrhu, prorečenu sudbinu. Nije se dugo mučila kao Gonitelj, zahvaljujući kraljevom znanju. On je shvatio zašto mu je ova žena poznata, kao da ju je viđao godinama, a nije. Prvi put pred njim stoji a on oseća nemir i strah. Svetlost njene duše obasjavala je tamu njegove duše i uznemirila ego. Nije više želeo ništa i nikoga, osim ljubavi sa njom. Od tada, postojala je samo jedna, ali koja nije mogla ostati sa njim da živi. Nije htela da ostavi svoj narod. To nije sprečilo da se viđaju kada požele.

Moj dragi, među ljiljanima- govorila mu je dok se osećala ženstveno, po prvi put od rođenja. Telo ovog muškarca želela je da prilepi uza sebe, osećala je njegov dodir i fizičko prisustvo i tokom razdvojenosti. Ovo je bilo i više od ljubavi, jer blizanačka ljubav je iznad svega i duhovni blizanci osete da nisu od ovoga sveta.

I jednom prilikom, on reši da joj oda svoju najveću tajnu. Ono što je njegova svrha postojanja i što je teret njegovih dana.

Ono što ja znam, ljudi neće saznati ni hiljadama godina ispred nas. Mnogi će o tome knjige pisati neće znati gorku istinu. Da čuda nisu čuda, već se stvarno zbilo ovako... Kada su duše naselile Zemlju i ova tela, koja sebi skrojiše, pojavili su se sa drugih planeta i oni slični nama. Koji su doživeli Pad i lutali nebesima za spasom. Neki su odgovor pokušali naći ovde. A duše zbunjene, tek nastala ljudska stvorenja, prihvatiše došljake iz Svemira kao božanstva. I tako se dogodi da su silazili ovamo u svojim kočijama i usadili u ljudske umove lažno znanje, da su nas oni stvorili. Kako je vreme prolazilo, neke duše su se probudile i stvarale svoj svet, dok je ostali deo sveta plakao u krvi i nemoći. U Egiptu je postojalo čudo koje će tek u nekom od narednih svetova, ponovo biti pronađeno. Umesto plamena sveća, svaki dom imaće svetlost, kao sunce iznad glave. I to će biti opasno, samo će se time baviti oni koji imaju znanje.

––––––––

Dragi moj, da li je to priča o nebeskoj mani i Zavetnom kovčegu koji je hranio tvoj narod dok su lutali pustinjom?

O tome ti pričam, o stvari koje ljudsko oko još nije videlo, osim sinova Izrailjevih. Ali to nije poslato sa nebesa, već su stvorili umovi među narodom, oni koji su probudili svetlost u sebi. Nestali su i ostavili ovu spravu da proizvodi hranu, ali je neke i ubila sila iz nje. Prirodna sila kojom nisu znali da rukovode.

Kažeš da su nestali? Zar nisu trebali pomoći plemenima Izraela da pronađu lakši put?

"Tako je zapisano. Pronašli su svoj put kojim ne bi drugi krenuli. Čoveku

nije zapisana sudbina, nego je ponuđeno više puteva. Sudbina je probuditi

se ili ostati uspavan u telu."

A kome si Hram izgradio?

Onom koji je stvorio duše, tvorcu Svemira. Doveo sam najboljeg graditelja, koji je jedan od probuđenih umova, bio...Njegovim darom i čudesnim rukovođenjem, Hram je brzo izgrađen, onako, kako je trebalo. Hiram je bio jedan od umova kakvi su pomoću prirodne sile stvorili Zavetni kovčeg. Moj greh je što ga nisam sačuvao. Ubili su ga radoznali, poželeše da saznaju tajne ljudske. Od kada se to desilo, pišem pesme tvorcu Svemira, da bih svoju savest umirio.

Žena ga je milovala po kosi i spajala svoje usne sa njegovim. Poljubac je spajanje Blizanaca, prenos energije, posle čega ništa nije isto u njihovim životima.

Sve sam čula. I za Hirama i čudesne ljudske moći. Samo nisam znala da čuvaš tu stvar. Pokaži mi Zavetni kovčeg.

"Što je moje i tvoje je. –odgovorio je Solomon i odveo svoju dragu u Hram, pred Zavetni kovčeg. Za takvu dragocenost, glavni graditelj Hrama, odvojio je posebnu odaju, gde niko osim glavnih sveštenika nije smeo ući. Ograđen zlatnim lancima, na počasnom postolju stajao je kovčeg, dugačak oko 1,5m i širok oko 75cm. Daleko manja tvorevina i na izgled jednostavnije od one koju je kraljica imala u svojoj viziji. Napravljen od drveta, svetlo braon boje, i pozlaćen samo na ivicama. Na poklopcu nalazile su se dve figure anđela raširenih krila i te figure bile su pozlaćene. Na sve četiri strane bila su po

––––––––

dva kruga, napravljena od nekog jakog materijala, gde su položeni štapovi, kako bi se kovčeg mogao nositi.