Žak prkosi vetru

By Susanna D. Stark

Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj duši skriva jedna velika tuga. U današnje vreme gotovo da niko više ne piše pisma ali devojčica sa vojvodjanskog salaša i njena baka Irma koja živi u  Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se već godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i brže poslati poruku ili pismo putem emaila ili se čuti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer ništa ne može zameniti pismo zapečaćeno u koverti. U tom pismu su utkani uzbudjeno iščekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzotična šarena markica i razmazani crni pečat koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris kože koji se još uvek oseća na hartiji, poneka suza koja je možda kanula i razmazala hektično ispisane redove i naposletku reči koje verno i upečatljivo prenose osećaje pisca. A šta se sve dešava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana čita svom drugaru, strašilu za ptice po imenu Žak. Pisma verno opisuju tajanstvenog dečaka Kou, pripadnika aboridžina koji je stigao iz unutrašnjosti Australije čak iz okoline planine Uluru pa im se čini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna osećanja poseduju čarobne moći koje će se zaštitnički nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: Sep 21, 2023
• ISBN: 9798223336716

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Reč „pečalba" je reč na koju će svako na Balkanu čim je čuje zakriviti obrve, namrštiti čelo a tračak tuge će mu preleteti očima. Ova pomalo neobična reč nosi u sebi neslućenu tugu i duševnu bol. Ona označava privremeni rad na udaljenom mestu od kuće, u potrazi za boljim životom za svoje bližnje. Ali ta privremenost se često oduži više nego što se u početku nameravalo, možda čak i previše, možda čak i zauvek. Iz ovog razloga pečalba nije samo fizička udaljenost od porodice već i emocionalna udaljenost od najdražih, od domovine, od svega što smo upoznali od dana kada smo ugledali svetlost dana. Pečalba je sinonim za čežnju i duboku, iskrenu tugu zbog odvojenosti od svega onoga što nam najviše znači. Ova priča je posvećena porodici i iskušenjima kojima je izložena u današnje doba. U ovom vremenu pojačane industrijalizacije i modernizacije društva, suočeni sa povećanjem potražnje i svetskim krizama, mnogi članovi porodice su primorani da žive u tuđini, daleko od svog rodnog kraja i svojih najdražih, kako bi obezbedili hleb nasušni onima koje vole. Večito rastrzani između ljubavi i opstanka, ne uspevaju da se oslobode iz tog začaranog kruga. Njihove duše su ispunjene čežnjom, a srca pritajenom tugom. Iako je porodica temelj svakog društva i trebala bi biti rasterećena svih teških nedaća ipak je ona ta koja nosi preveliki teret društvenih očekivanja na svojim ledjima. U takvoj porodici pate svi, kako odrasli tako i deca. Ova priča nas poziva da je pročitamo ćutke i duboko se nad njom zamislimo, jer mudrost, istina i spoznaja čuče u tišini. Ovo je priča o ljubavi koja prkosi udaljenosti, otudjenju, zaboravu, o srcima koja, uprkos svemu, ostaju povezana kao da se nisu ni jedan jedini tren razdvajali. Ovo je priča o rastrzanoj duši u kojoj tinja urodjena težnja za opstankom i bolu kojim je ispunjeno srce i o tihoj nadi koja nikada ne jenjava uprkos svim nedaćama. Zamislite se duboko nad ovom pričom jer život je šarena pozornica na kojoj je potrebno pronaći tačnu meru izmedju stomaka i duše. Život je pozorišni komad koji nema reprizu! Ovo je priča o trenucima tišine kada nakon užubranog dana ostanemo potpuno sami pod okriljem hladne i mračne noći kada nas konačno shrvaju osećanja koja smo čitavog dana potiskivali negde na dnu duše kako bismo imali snage preživeti do sledećeg dana. Osećanja koja izbijaju na površinu tek kada ostanemo sami u mraku i tišini. A upravo u toj zastrašujućoj tišini leži duboka mudrost u kojoj leže svi odgovori koje smo oduvek tražili.

Točkovi se naglo zaustaviše na širokom zemljanom raskršću a škripa kočnica propara vazduh piskavim metalnim tonom. Žuti oblak prašine suknu ispod vrelih točkova pa se raširi preko celog puta. Kiše nije bilo već odavno pa se pesak pretvorio u lepršavi, fini puder koji se najmanji dašak vetra podizao i zasipao sve na šta bi naišao.

Krila vrata se otvoriše uz tresak a sa stepenika na pesak skoči devojčica raščupanih pletenica. Palčeve je podvukla ispod tregera školskog ruksaka koji joj se zasekao u ramena pa se uputi prašnjavim putem pogurena pod njegovom težinom. Na tren nestade u žutom oblaku ali ubrzo izadje iz njega pa se još jednom okrene ka autobusu i mahne svojim drugarima. Nos joj zapahne vonj nagorele plastike i guma ali ga miris prašine i oranice nadjača. Nekoliko dece skočiše na prozor pa joj odgovoriše nazad žustrim mahanjem.

Vidimo se sutra! Ćao Lina!, začu se nekoliko glasova kroz otvoreni prozorčić.

Njenim očima boje različka preleti osmeh. Kako su samo radoznale i pune života bile te okrugle oči koje su se na krajevima završavale špicevima poput mačijih. Nosić joj se naborao pa pegice prekriše jedna drugu.

Autobus zatutnja u pravcu sledećeg salaša sa namerom da raznese svu decu. Dok je stajala otežući kaiševe na ramenu, posmatrala je trag prašine koji je lelujao iza autobusa i pratio ga u stopu. Leto je već bilo na pragu pa joj više nije bilo do učenja već su joj misli lutale kojekuda. A ko je mogao i misliti na školu i udžbenike kada je napolju sunce tako sijalo i mamilo? Čak se činilo da je i vrapčići mame svojim cvrkutom i odgovaraju od svakodnevnih obaveza. Ovo je bilo doba godine kada je bilo nemoguće, apsolutno nemoguće misliti na školu. Posmatrala je decu kako skaču po sedištima i menjaju mesta nasmejani i razdragani pa im mahne još jednom a onda stade da se ogleda oko sebe.

Oko nje sve same njive, kukuruzi i suncokreti dokle pogled doseže a ispred samog salaša se zlatilo klasje žita. Za svakoga ko nije bio odavde je to bila samo obična pustinja zasadjena jednoličnim žitaricama koje su se naizmenično smenjivale ali ne i za Paulinu. Znala je često dok bi koračala putem izmedju šume od kukuruza da zatvori oči i udahne duboko. Izmešani mirisi crne oranice koja je još u dubini bila vlažna, mlečnog soka nedozrelih klipova kukuruza i slatkastog polena suncokreta su joj govorili da je kod kuće, da je baš na onom mestu kojem pripada.

Vetar je pirkao i golicao nozdrve mednim mirisom bagrema sa salaša pozivajući na sanjarenje.

Salaš je stršio poput zelenog ostrvca sa šarenog tepiha od njiva, skriven i usnuo u bagremovom gaju. Nigde nije osećala neizmerniju sreću niti veći spokoj do ovde u ovom seoskom ataru. Za nju je sve to dokle pogled doseže bio njen čitav svet iako su je pisma koja je svaki dan dobijala podsećala na to da je svet beskrajan i da se negde tamo daleko sasvim drugačije živi. Svet je bio prepun uzbudljivih i nezamislivih avantura ali ona nije imala potrebu da ide bilo kuda kako bi ih doživela. Ne, Paulini su bila sasvim dovoljna pisma koja joj je svaki božiji dan slala baka Irma iz Australije. Kroz njih je osećala sve što je baka tamo doživela, sve što joj je zadavalo brige, donosilo radost i izazivalo u njoj nadu. Dovoljno joj je bilo da otvori kovertu i baci letimični pogled na pismo i spusti dlan na njega. Odmah je tačno znala da li je pismo nosilo u sebi nešto dobro ili tmurno. Već po samom rukopisu, po nežnim i zaobljenim ili oštrim i hektično ispisanim slovima mogla je zaključiti da li je baka bila radosna, tužna ilil zabrinuta dok ih je ispisivala. Obe su imale taj neobični talenat da svoju tugu, radost i isčekivanja pretoče kroz pero u reči koje su slikovito i verodstojno odslikavale njihova osećanja. Baka i unuka su bile dve srodne duše koje ni velika razdaljina nije mogla razdvojiti pa im se često činilo da ni jedan jedini dan nisu bile razdvojene. Svi su se tome čudili pa čak i njeni roditelji ali veza izmedju dve je bila neobična i jaka. Za ono što su jedna prema drugoj osećale nisu postojale reči koje bi to mogle bar približno objasniti. Neka nevidljiva, neraskidiva veza je spajala njihove dve duše pa ni jedna nije imala osećaj da se već veoma dugo nisu videle. Irma je bila jedino što joj je nedostajalo iz tog dalekog, nepoznatog sveta i ništa nije toliko žarko želela kao da joj svet vrati nazad njenu voljenu baku.

Pogled joj pade na prašnjavu, peščanu stazicu koja je vodila pravo do kuće. Činilo se da je samo nebo izvuklo lenjirom te besprekorne ravne linije. Put do salaša bio je izrovan bezbrojnim lokvama koje su posle svake kiše menjale svoj oblik i dubinu. S'proleća su se u njima zrcalile srebrne barice u kojima se ogledalo beskrajno, plavo nebo. Njih je često Matej, njen otac popunjavao šutom, usitnjenim crepovima i ciglama ali aprilske kiše su znale biti neumorne pa bi se barice iznova ugnezdile na