„Kerovi medicine”

By Miloš Popadić

U ovom eseju sam pokušao da razjanim pitanje u vezi pružanja medicinske nege sa ekonomske tačke gledišta. Literatura o toj temi je veoma oskudna, ali sam došao u posed eseja Dejvida D. Fridmana koji nosi naziv ''Should Medicine be a Commodity'', inače za one koji ne znaju gospodin je sin poznatog ekonomiste XX veka Miltona Fridmana. Njegov esej je nastao kao komentar na rukopisnu verziju jednog rada od Alfreda Bjukenena, profesora filozofije na univerzitetu u Arizoni, čiji naziv nije naveo. A ovaj moj esej je nastao kao komentar na njegov komentar. Fridman je na samo jednom mestu pomenuo problem u pogledu retkih bolesti, dok sam ja dao šire razmatranje tog pitanja o kojem se malo zna i još manje govori. Zašto? Verujem da će te to sami otkriti, ako pročitate ovo moje delo.

• Language: Српски језик
• Publisher: Miloš Popadić
• Release date: Mar 27, 2022
• ISBN: 9781005316143

Book preview

Ovaj esej je nastao kao komentar na esej Should Medicine be a Commodity? Davida D. Fridmana. Izvestan broj pasusa iz navedene knjige biće sa moje strane iskometarisani, dok drugi u kojima su izneti stavovi i zaključci sa kojima se potpuno slažem biće pretežno doslovno samo preneti u mom vlastitom prevodu na srpski jezik.

Dužan sam da objasnim sliku sa naslovne korice, jer ako to ne učinim uveren sam da će svima koji budu čitali ovaj esej, biti najasna njena asocijacija. Naime, kada sam bio beba doživeo sam neugodnu epizodu u bolnici gde sam bio smešten. Devojčica takođe bolesnica jednoga dana iznela me je u bolnički park gde me je ostavila na klupi zaboravivši na mene. Tokom noći bolesnici su čuli plač nekog deteta, a onda su primetili da mene nema u krevetu, te su obavestili medicinsku sestru koja je izašla napolje i pronašće me na betonu, a pored mene je bio bolnički pas. Ovo što sam doživeo povezao sam u svom umu sa ograđenim prostorom za pse koji sam snimio mobilnim telefonom u gradskom parku u Subotici, stvorivši tako po meni simboliku za nešto što bih mogao da nazovem „psi medicine po analogiji sa „psima rata, s tim što je pas koji je stajao kraj mene bio human, jer me nije provredio, od „kerova medicine" koji su svojim nemarom i nebrigom i te kako me povredili, jer sam nakon toga dobio hematuriju koja me zamalo nije ubila. Nadam se da je objašnjenje više nego dovoljno jasno.

Prosečan građanin kada čuje za pojam „robe uglavnom pod tim podrazumeva da se to odnosi na stvari koje vidi u prodavnicama kao što su recimo: farmerice, televizori, flaširana voda itd. Međutim, ako pitate nekog dobro „potkovanogekonomistu šta za njega znači pojam „robe, on će vam reći da je to predmet koji ima upotrebnu vrednost i robnu vrednost. Za ovu drugu karakteristiku on će vam reći da u vezi nje postoji niz različitih teorija kojima se objašnjava sam pojam vrednosti. Takođe će vam reći da je za njega roba isključivo predmet koji je proizveden ljudskim radom za drugog, a ne za sopstvene potrebe. Nastaviće da vam objašnjava da predmeti koje kupujete u trgovinama, apotekama, pijacama i na drugim mestima, nisu proizvedeni pod jedinstvenom državnom regulativom. Ta regulativa je drugačija na primer za mleko, hleb, i ulje, a drugačija je za neki medicament. Pa čak ni za sve medikamente nije jednaka. Neki lekovi su pod posebnim režimom proizvodnje, raspodele i razmene. To se pre svega odnosi na biološke lekove proizvedene iz krvi i na ljudske organe koji se koriste za transplantaciju, dakle kao lek. Ta dobra nisu oduvek bila tretirana kao roba, jer nisu imala upotrebnu vrednost usled nepoznavanja mogućnosti da se mogu koristiti u lečenju ljudi. Ako nastavite razgovor, ekonomista će vas odvesti u istoriju i rećiće vam da se proizvodnja nije oduvek izvodila pod jednakim uslovima. Naime, objasniće vam da je postojao u 19 veku „laissez-faire kapitalizam, a to znači sistem potpuno slobodnog tržišta i konkurencije, što sada nije slučaj. Dodaće, da se nivo razvijenosti proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa tokom vremena menjao, pa samim tim i način proizvodnje. Nakon ovoga prosečan građanin će verovatno osetiti zasićenje i prestati da postavlja dalja pitanja. Otići će svojim putem, a ekonomista svojim.

Iz ugla posmatranja jednog ekonomiste

U društvima današnjice, dobra se proizvode i raspodeljuju na nekoliko različitih načina. Jedan veoma čest obrazac je proizvodnja za i prodaja na tržištu. Hleb, mobilni telefoni i pedikirske usluge, na primer, proizvode pojedinci i firme, delujući u onome što smatraju da je njihov interes, i prodaju ih za novac, onima koji žele da ih koriste. Iako je ovo uobičajen obrazac proizvodnje i raspodele dobara u savremnim društvima, to nije jedini način, niti je čak jasno da predstavlja veći deo ukupne ekonomije od alternativnih načina.

Da vidimo koje su alternative? Dve najvažnije su proizvodnja u domaćinstvu – način na koji se deca odgajaju, kuće održavaju, odeća se pere i jela kuvaju – i politička proizvodnja. Dok proizvodnja u domaćinstvu predstavlja značajan deo privrede, a možda čak i ukupnih medicinskih usluga (roditelji koji služe kao medicinske sestre za svoju bolesnu decu, odrasla deca koja brinu o starijim roditeljima i slično), njena uloga trenutno nije predmet kontroverzi i biće ignorisano u ovom eseju. Dve alternative kojima ću se baviti su proizvodnja i raspodela na tržištu i proizvodnja i raspodela od strane vlade. Suštinsko pitanje na koje ću pokušati da odgovorim jeste da li treba dati prednost nekom obliku proizvodnje, i ako da, kojem.

Značenje tržišnog pružanja medicinskih usluga je prilično jasno, iako se oblik može razlikovati; individualni lekari, grupne ordinacije, privatne bolnice, plaćanje od strane pojedinaca ili osiguravajućih kompanija, sve su to mogući tržišni aranžmani. Značenje državne odredbe je malo manje jasno. Za potrebe ovog eseja uključujem tri različite vrste vladinih intervencija u opštu kategoriju vladinog obezbeđivanja i raspodele – proizvodnju, plaćanje i regulaciju. Očigledan primer državne proizvodnje medicinskih usluga je državna bolnica. Državno plaćanje bi uključivalo sisteme kao što je zdravstvena zaštita, gde se usluga proizvodi na tržištu, ali plaća, u celini ili delimično, vlada. Međutim, to da plaća vlada je samo privid. Naime, plaćanjaju u stvari poreski obveznici. Regulativa uključuje tako široko prihvaćene aktivnosti kao što su licenciranje lekara i kontrola od strane ALIMS-a nad uvođenjem novih lekova.

Neki mislioci nazivaju vladu nezavisnim bićem, što je pogrešno. Vlada ne bi trebala da deluje kao nekakva spoljna sila koja ostvaruje sopstvene dobre ili zle ciljeve. Ona je skup pravila – prema kojima pojedinci komuniciraju kako bi postigli individualne ciljeve. Sa ove tačke gledišta, „tržište i „vlada nisu alternative, budući da se vlada može posmatrati samo kao drugo i drugačije tržište, političko tržište na kome se razmene dešavaju i odluke donose

po drugačijim pravilima nego na ekonomskom tržištu. Pitanje je onda da li je bolje da se medicinske usluge u potpunosti proizvode na privatnom tržištu – na šta pod tim mislim da je lek roba – ili u potpunosti na javnom tržištu, ili nekom kombinacijom ova dva.

U pokušaju da odgovorim na ovo pitanje počeću, u I delu, razmatranjem odnosa između ekonomske analize i normativnih zaključaka. Naime, šta se podrazumeva pod efikasnošću i kakve to veze ima sa zaključcima o tome šta bi trebalo da se