Sabrana dela 3

By Radoje Domanović

Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Zdravo, zdravo“, „Božićna priča“, „Srpska inicijativa“, „Šta bi bilo?“, „Gospodin poslužitelj“, „Naš ženski svet“, „Ugledno dobro!“, „Patriotizam po naredbi“, „Još jedan prilog uglednoj ekonomiji“, „Admiral flote“, „Naš socijalista“, „Kandidujte“, „Novo zanimanje“, „Čitaocima“, „Musini đemovi“, „Jedno te jedno“, „Sve prema prilikama“, „Okreni, bože, nabolje“ i druge.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Apr 30, 2024
• ISBN: 9791223034972

Book preview

Radoje Domanović

SABRANA DELA 3

Copyright

Copyright © 2024 Agencija TEA BOOKS

www.teabooks.rs

Digital edition

ISBN 9791223034972

Zdravo, zdravo![1]

– Šta ćeš sad da pišeš? – pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno i podrugljivo. – Nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.

Da se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz Hiljadu i jedne noći, onda bi otprilike ovako trebalo da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme, asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Svetog Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putevi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izišli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni, postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene, natrapa na kakvu veličinu prvog reda.

– Ko je ovo?

– Taj...? E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.

– Taaako!

– A ovo?

– To je naš Kant!

– A ovo?

– Taj je izmislio novu vaseljenu.

– Au-u-u!

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u pet časova izjutra, a mitropolit štampao osamnaest velikih teoloških studija i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.

Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

– Šta je ovo, pobogu?

– To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.

– Ostavite nas, savest nas grize!! – reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Ilija Gavrilović priložio poveću sumu novca za iznemogle starice.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: „dozvolite, „molim najpokornije. Popovi prosto kao svetitelji; kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Kristovi sišli na zemlju.

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarija i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kad bi srećom tako bilo, onda bi Stradija otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirke ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al’ ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudma nabiljašiti otud, odovud malo materijala za Stradiju.

Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni smisla. Prošlo je godinu dana kako se nismo razgovarali, pa je red da se ljubazno pozdravimo. E, docnije, bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se možemo i sporečkati.

Božićna priča

Gde je sreće tu je i nesreće, gde nesreće tu i sreće ima. Tako je i s nama, dragi moji čitaoci. Ja štamparu rekao da list bude iz cicera, a on, ko ga zna šta mu je bilo, potegne pa složi iz garmonda. Dolazim ja predveče radostan u štampariju da pregledam ceo broj, a štampar mi reče da treba još rukopisa.

– Koliko, pobogu brate?

– Nema ni za pola broja.

Užasno.

Brzo dokopam pero i hartiju, pa za sto. Ali šta da pišem, o čemu. Rad sam da se za ovaj blagdan ne grdimo, a nežno nešto da pišem ne ide mi tako od ruke. Kud da grdim svet na Božić? Iako smo Srbi, nismo valjda Cigani. Utom pade mi na um srećna misao. Običaj je da božićni broj ima i priču. To je upravo sastavni deo božićnog broja. Kud se može i zamisliti list na Božić bez priče. A eto, da ne bi ovog nesrećnog slučaja, vi biste čitaoci ostali bez tog zadovoljstva.

Uostalom, potvrdilo bi se ono staro pravilo: u šustera najgore cipele, te i ovo u listu što ga pripovedač uređuje nema priče. Ovako će lepo da se svrši.

Ele, da vam nešto ispričam.

* * * * *

Ime mu Tasa. Sećam ga se još kad sam detetom bio. Držao je i onda seosku me’anu baš do naše kuće. Uvek u poturama čakširama. Zimi nosi čo’anu pamukliju, a leti fermenče šarano srmom. Rođen je tu u našem selu, a govori kao Makedonac. Tako je počeo od šale, iz ačenja, odmalena, pa mu to posle prešlo u naviku, naročito mu se akcenat razlikuje od našeg šumadijskog akcenta. Sećam se da je u njegovoj me’ani uvek galame, svađe, boja. Svaki dan poneki gost ispadne krvav iz me’ane, ili ostane Tasa krvav. Da se bije, to mu je poslastica, a bije se ni za šta, onako iz športa. Inače dobar čovek, veseljak.

Kad govori, svaki čas pomiče kapu. Čas je namakne na oči, čas zabaci na potiljak.

Sećam se da sam ga još kao dete pitao:

– Pošto si, ča Taso, kupio ovu duvankesu?

– A, pošto...?! E, čičin duško, života me košta.

Sve njega „života košta". Pitaj ga za šubaru, za jelek, za opanke, on će samo odma’nuti kao ljutito rukom, zabaci kapu na teme i uzvikne:

– A, pošto...?! Života me košta! – i nabaci opet ljutito kapu na oči.

Sećam ga se sa jedne seljačke svadbe. Okupio jednog zidara da pije.

– Ne mogu više, gazda Taso!

– A, ’oćeš da pivkaš, sunce ti nebesko?!

– Ne mogu.

– A ’oću te prevrćem kako svinja vreću. – Izvadi nož, pa kidisa na čoveka.

– Ne – privikaše – šta ćeš to!

– ’Oću da ga koljem, nebo mu njegovo!

Jedva spasoše čoveka.

Sutradan miran. Upade u našu kuću s čerekom mesa.

– Klali smo piliće – veli majka – neće nam trebati.

– Jadi gu more! – reče i štuče. Ne čeka novac. Zakolje brava, pa raznese po komšiluku. Obesi o vrata, pa i ne pita da li kome treba ili ne treba.

Kaže mu neko:

– Nemam, Taso, pare!

– A, nemaš pare?! Kuj te pita za pare? Daće bog krajcaru, jadi gu džanum!

* * * * *

Takav je i danas. Nosi jandžik, u jandžiku uvek sitan niklen novac. On drugu monetu ne trpi. Opet galama i bitka po me’ani, opet krčmi meso. Sve po starom.

Video sam ga prošlog leta.

– Šta te košta ta šubara? – upitam ga namerno.

– A, šta košta?! Života me košta! – odgovori i tresnu šubaru o sto.

Kao god što za sve veli da ga života košta, tako ima i jedno, svega jedno jedino poređenje.

Uđe jedan sused u me’anu. Tasa utoči litar rakije, donese dve čaše, pa sede sa susedom za jedan sto.

– Mnogo će da bude, ča Taso! – diram ga.

– Nije mnogo. Napojem se sas ćilo, dva, pa se ispavam, pa sutra trezan kô pceto.

Sve kod njega „kô pceto".

Pije kô pceto, trezan kô pceto, spava kô pceto, ide kô pceto, puši kô pceto. Jednim slovom, sve. To je jedino njegovo poređenje.

– More, čuješ, noćas ispevaste tu žestoku, ča Taso!

– A, pevam kô pceto!

Dođe još jedan sused.

– Sedi ovamo!

Onaj sede i Tasa donese treću čašu.

– Pivkaj, boga ti ljubim!

– Nisam poneo pare!

– Ne pitam za krajcaru. Pivkaj, duško! – i sipa, kuca se i pije.

On ne traži ni od kog ništa. Ko god dođe, on nudi piće, pije i on s njim.

Prođe tako neko vreme, dok on baci oko na nekog da plati ceh. I taj nesrećnik onda mora platiti za sve. Hoće, neće, mora! To je obično stran.

Došao jedan iz obližnjeg sela crkvi da mu čita pop molitvu. Tasa lumpuje. Pilo se tu, jelo se. Po stolu prosuta rakija, vino, kafe, rasturen duvan, a Tasa s gostima peva, što veli on, „kô pceto". Onaj bolesnik spava na klupi. Tako do pred zoru. Hoće da se rasturaju. Tasa pred onog bolesnog, drmne ga za gunju, onaj prene uplašen iza sna.

– Ovam’ bre, boga ti milog!

Dovede ga do stola. Onaj drhti preplašen, a Tasa se nija sa zabačenom kapom i krvavim očima. Desnu ruku drži na nožu, a levom povlači po stolu i kao računa šta da se plati:

– Imaš raćija 60 groša, ajt!

– Imaš vino 70 groša, ajt!

– Imaš ćurana 90 groša, ajt!

– Imaš ovam’, onam’ 30 groša, ajt.

Sad kao podvuče sve i sabira:

– To sve iznosi 80 groša! – viknu i isuka nož. – Plaćaj, boga ti milog!

Bolesnik dreši kesu, a Tasa ga meri krvavim očima i škripi zubima.

Inače on novac ne mari. Na veresiju uzme, na veresiju dâ; kad zaradi koju paru, plati dug, od dužnika ne traži, a ostatak popije u Kragujevcu sa svojim ljudima.

Sad će i on o Božiću da se provede.

Peva kô pceto.

Srpska inicijativa

U jednoj palanci u unutrašnjosti beše u gimnaziji famuluz neki Tasa. Nosi gunj i čakšire poture, silave oko pasa, a za silavima neke nožine i pištolje. On je prototip naše lične inicijative.

Šta je prostije na svetu nego reći momku: „Otidi te mi kupi duvana." S Tasom to ne ide tako.

Zvonim u zvono. Tasa se pojavi i okine kapu.

– Taso, evo ti pola dinara...

Ne dovršim. Tasa ščepa pola dinara i jurne na vrata.

– Stoj, more! Kuda ćeš?

– Znajem si ja, duvan ću si kupim, a baš imašem nešto rabotu tam’ na tu stranu.

– Neću duvan, nego uzmi mi marke...

– Aha! Vidi imaš li duvan! A ja mišljašem... – i dune Tasa na vrata.

– Stoj, Gospod te ubio! Znaš li kakve marke?

– Znajem si!

– Kakve?

– Za pismići računam.

– Eto ti sad! Nije za pisma, nego taksenu, jednu od pola dinara.

– A, a ja mišljašem...

Uvek tako s Tasom. On mora da misli, on daje uvek svoj sud i svoje mišljenje.

Drugom jednom prilikom sretnem Tasu u hodniku, išao sam iz četvrtog razreda gde sam razdavao đacima neke knjige.

– Taso – rekoh mu – idi u četvrti razred, pa mi donesi kišobran, zaboravio sam ga tamo kod ormana.

– Ama, mišljašem nešto da neje pa gore u salu kad gledaste slike s gospodina direktora?!

– Nije.

– Ako li da vidim?

– Idi pa vidi!

On zaista ode i maločas vrati se natrag. Smeši se i uvija skinutu kapu u ruci.

– Jel’ nije?

– Istin’, neje, a ja mišljašem.

– Ama šta imaš ti da misliš kad ti lepo kažem gde je.

– A da neje pa u treći razred?

– Nije, brate! – rekoh nervozno.

– Ako li da vidim?

– Vidi! – rekoh, hoteći da do kraja iscrpim svoje strpljenje.

– Istin’, neje ni tam! Ako li da vidim da nije pa u kancelariju?

– Vidi, brate, vidi gde hoćeš!

Vrati se otud, pa ne rekavši mi ništa protrča mimo mene pa ode u četvrti razred. Nosi otud kišobran i smeši se.

– Eve ga! – veli i gleda u zemlju.

– Pa eto vidiš! Kažem ti kao čoveku, i ti mesto da odmah odeš, a ti me maltretiraš ceo sat – rekoh mu ljutito.

– E, de, kuj mu znaje, a ja pa mišljašem!

Nije sâm Tasa ovakav. Manje-više svi mi patimo od ove bolesti, od ove lične inicijative.

Šta bi bilo?

Šta bi bilo kad bi beogradska opština uzela tramvaje u svoje ruke?

Evo šta bi bilo:

Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga s platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, šef za konjske tramvaje 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u Glavnoj upravi. Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski, itd. Zatim Glavna blagajna: blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku. Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski, itd. u svim odeljcima, pa onda lekar s pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor s dijurnama. Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje. Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već, razume se, inšpektor sviju pruga s naročitom zgradom i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bismo bar dva konduktera što se po kolima motaju i tri-četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

– Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

– Nemam gde, brate!

– Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, bogati, pa ti neću zaboraviti.

– The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Jel’ dosta?

– Dosta, samo nek ima koliko-toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja.

Gospodin poslužitelj

Onomad odem poslom u jedno od većih beogradskih nadleštava. U jednom malenom predsoblju sto zastrt izdrtom zelenom čohom. Za stolom sedi jedno namršteno biće. U zubima mu dugačka muštikla od metra. Puši i pljucka. Kako je prostor mali prema ovoj čibučini, to se publika što čeka svojim poslom zbila, upravo zgnječila u budžak, svak’ se čuva da mu gospodin momak ne istera oči zapaljenom cigarom.

– Molim vas, javite me gospodinu... – rekoh mu.

On se obrte meni. Ja vrdnuh glavom u stranu i stuknuh natrag jedan korak, jer me ona cigara sa muštikle dohvati po obrazu.

Ona publika bedna odahnu malo.

– Ne prima – reče on, odbi dim, dva, pljucnu u stranu i okrete glavu, ali se okrete i muštikla što je drži u zubima, te publika stuče natrag.

– Javite vi samo!

– Ako razumeš srpski što ti se govori, ne prima gospodin nikog. Ja ne znam kakvi ste, oca mu, to ljudi da vi nije vajda govoriti?

– Jeste li ovde momak? – upitam.

On ćuti, puši i pljucka, a zgnječeni molitelji stenju i strepe za svoje oči.

Šta da radim, već da se obrnem i iziđem.

I mi se još ljutimo kad nam stranci kažu da smo orijentalci.

Naš ženski svet

Ni sâm đavo ne zna što smo mi Srbi bogu trebali. Seo đavo pa se čudi: Srbin opanke nema, a kupuje kišobran, soli nema u kući, a ima vizitkarte, kuće nema, a pazari prozore, deca se guše po mračnim i vlažnim izbicama, a Srbi se setili da leče Ruse čak na Dalekom istoku. Zaista se đavo ne čudi džabe, a kad se i on čudi, onda se već vidi koliko je sati. Naš ženski svet u Beogradu najaktivnije neguje ovu ludu žicu naše rase.

Sutra nek napiše pismo kakav bilo zanesenjak iz Amerike, u kome bi se žalio kako nema dobrih puteva za nijagarski vodopad, i šta mislite? Odmah bi ponikao odbor gospođa i gospođica. Glavni odbor, pododbori, koncerti, konfeti, proglasi, tronjavanja ženskih srca. „Prilozi za ulepšavanje puteva u okolini nijagarskog vodopada".

Napravite škole svojoj deci, rodoljubive Srpkinje. Ne radite ono čemu se i sâm đavo čudi, ako boga znate!

Ugledno dobro!

Bio tako negde jedanput neki siroma čovek i imao hiljadu hektara zemlje. Dan i noć se brinuo, nije mogao oka sklopiti, kako će da održi svoje imanje da ne propadne. Nije to laka stvar održati, ni manje ni više, hiljadu hektara. Potucao se tako od nemila do nedraga, raspitivao za savet svakog živog, al’ nema kmeta da kmetuje tuna. Ko bi mu i mogao pomoći?! Da je imanje manje, pa i da se nađe mudra čoveka, te da ga usavetuje, al’ ovako i najpametniji zanemi pred tako očajnim stanjem, slegne ramenima, raširi ruke, pa licem kao da veli:

– Kako te bog uči, prijatelju, tu ti ja ne mogu ništa pomoći.

Ali nevolja je najveći učitelj, te tako muka i nevolja umudre ovog jadnog čoveka, te dođe na spasonosnu misao – da se obrati državi za pomoć.

I čovek sedne jednog dana i napiše molbu, u kojoj izloži svoje nesretne okolnosti i umoli državu da ona nađe puta i načina da mu koliko-toliko smanji jade i nevolju. Kao dokaz svoje nesreće priloži uz molbu opštinsko uverenje da on zaista ima imanje od hiljadu hektara.

Ministar narodne privrede, kad je pročitao ovu molbu, zapanjio se od čuda.

– Ovo je strašno – uzviknuo je – ovo ja sâm niti umem, niti mogu svršiti.

I, razume se, kao pametan čovek, odredi komisiju od stručnih lica da stvar prouče i da donesu pravilno rešenje.

Komisija padne na posao. Većalo se, mislilo, dogovaralo, primale se dijurne, mučilo se, nevoljisalo, i najzad – od ljudi se ništa nije otelo – nađu pametan izlaz.

Srećno ispadne stvar. Jednim udarcem dve muve. Em da se onaj jadni čovek spase, em da se od tog imanja načini jedno ugledno dobro za celu okolinu. Ovako odluče:

1. Da se taj malerozni sopstvenik imanja od hiljadu hektara oslobodi poreze.

2. Da se tome nesrećniku odredi plata od 4.000 dinara godišnje.

3. Da mu se dadu četiri pomoćnika. Njihove plate ukupno biće 10.000 dinara godišnje.

4. Da se tom čoveku dadu robijaši, koji će mu raditi na imanju besplatno, a hraniće se o državnom trošku.

5. Da država tom čoveku i njegovim pomoćnicima sazida stanove, potrebne zgrade, da kupi stoku, kola, fijaker, konje i sve potrebne sprave za rad.

6. Određuje se tom čoveku još 50.000 dinara godišnje da bi mogao imanje održati.

– Taaa-ko?

Čovek se spasao, a država stvorila uglednu ekonomiju.

Da se vi čitaoci štogod ne čudite! Nešto majete glavom, podmigujete se, kao ne verujete! Čudite se, čudim se i ja, čudi se ceo svet, ali tako je. Ko razbere dobro o državnim uglednim dobrima, tome će ovo biti jasno, al’ će tek onda zinuti od čuda.

Patriotizam po naredbi

Bilo je u Vranju. Po smrti popa Krstića, koji je pao kao žrtva arnautske obesti, trebalo je da naš narod uloži protest protiv tog varvarstva u turskoj carevini.

Kako, na koji način da se protestuje? Da bismo to rešili, držali smo nekoliko konferencija. Posle tih očajnih debata rešismo da jedan uži odbor sastavi jednu oštru rezoluciju, koju ćemo na idućoj konferenciji detaljno pretresti, pa će onda pročitati pred velikim okružnim patriotskim zborom, pošto nekoliko govornika raspale svet i objasne stvar.

Eto tako. A šta bismo i znali drugo?! Na rezolucije smo navikli. Šta ko radi, mi, da smo živi i zdravi, donosimo razne rezolucije, biramo uže i šire odbore, uprave, držimo govore na zborovima. Ispričamo se, izlarmamo, pa tu i tutilo.

Ali potrebno je bilo i prijateljsko sudelovanje nežne i dobrodušne ondašnje policije da seljacima „ljubazno" objasne plemenitu svrhu patriotskog zbora.

I zaista je policija lepo objasnila svetu. Pola okruga skr’alo se na zbor. Što veli pesma: „i ratari rala poturiše, i čobani stada ostaviše, devet stada osta na jednome!"

Predsednik otvori zbor.

Ustade jedan profesor i uze govoriti o prostranom carstvu Dušanovom, o tužnom Kosovu, o ropskim lancima, o srpskim orlovima, o škrgutu zuba i plaču bedne raje, tih potomaka velikog Marka. Lepo je čovek govorio. Posle njega se diže drugi profesor, te udri i on u patriotske žice, a završi ovako:

„Veliki su zulumi što ih divlji Arnauti čine našoj braći. Svakog dana arnautska puška ugasi po jedan plemeniti srpski život, ali mi ćemo budnim okom pratiti ta varvarstva, pa ako ne pomogne gromka reč, onda ćemo s krvavim handžarima naših dedova tražiti pravde za braću svoju... Kuda ćeš lepše. Vičemo mi: „Tako je! Svi ćemo napred! Al’ seljaci’ ladno, mirno gledaju s poluotvorenim ustima.

Ustade Uroš advokat. Njega seljaci poznadoše. Kao da oživeše. On poče o ponosnom Skoplju, pa taman zaječaše braća, taman zazvečaše ropski lanci, taman on zapliva u fraze, dok tek jedan seljak s kraja progura se laktovima kroz gomilu, metnu ruku nad oči, pogleda bolje govornika, pa onda radi sigurnosti pripita jednog:

– Jel’ ovo gospo’n Uroš?

– On, on!

– Aha! – uzviknu ovaj, prope se na prste, metne obe ruke na usta, pa viknu koliko ga grlo donosi:

– Gospo’n Urošu, Gospo’n Urošu!

– Pst! Ćut, ćut! – ču se sa sviju strana. Al’ onaj seljak se ne zbuni, već doviknu jače:

– Progovori, vere ti, koju za goroseču! Izlipca stoka bez lisje.

– Ćuti, ludače, zar se o tome govori?

– Što smo se pa iskupili no da si svako kaže svoju muku.

Zaneme govornik, mi se svi zabezeknusmo od čuda, a seljaci zagrajaše:

– Za goroseču, za goroseču!

Nastade metež, ćutkanje, muvanje, objašnjenja i najzad neko se pametno seti, pope se na sto i pročita rezoluciju.

– Tako je! – dreknusmo mi patriotski i zbor se završi.

Još jedan prilog uglednoj ekonomiji

To je bilo – priča moj prijatelj – godine 1901. Bio sam u komisiji za ocenu nekih zemljišta u Mačvi. Stalno sam sedeo u Bogatiću. Tu je načelnik sreski moj školski drug, a poreznik mi je bliski rođak, te sam s njima po svršenom poslu sedeo po večeri, ćaskao i tako smo svi kratili dosadno vreme. Jednog večera, sem ove dvojice, dođe jedan mlad, elegantno odeven čovek. Pri pozdravu reče ime i prezime, predstavim se i ja njemu i onda sedosmo svi. Razgovor je tekao živo: čas o ovome, čas o onome, pa se povede reč i o poljskim dobrima, o njihovom uređenju, o ekonomiji, i onaj mladi čovek govori o tome s neobičnim stručnim razumevanjem. Pokrenem govor o rasadnicima, kad al’ onaj mladi gospodin tu tek razvi čitavu teoriju, stručno predavanje.

– Vi sigurno imate imanje? – upitam ga.

– Zar vam izgledam tako bogat – reče smešeći se lukavo – nemam, gospodine, ni stope zemlje. Kamo sreće da imam.

– Vidim da se dobro razumete u tim stvarima, te zbog toga pomislih...

On se zasmeja, a i kapetan i poreznik udariše u smeh.

– Pa to je, zaboga, naš ekonom – reče kapetan – on upravlja sreskim rasadnikom.

– Tako, dakle! – rekoh zbunjeno. – Sad tek razumem. Pardon, gospodine!

– O, molim!

– A gde vam je rasadnik?

– Rasadnik?

– Da, gospodin kapetan reče da vi upravljate sreskim rasadnikom.

– To jeste, postavljen sam za to, ali rasadnika još nemamo.

– Sresko imanje?

– Nema!

– Ničega?

– Nemamo još mesta.

– A otkad ste vi postavljeni?

– Biće godina dana. Pre mene je bio jedan drugi. On je sad unapređen.

– Pa šta vi radite?

– Eto tako. Zavedem pokoji akt. Dođe, znate, pokoji raspis, naređenje, i tako što. I onda ništa. Lepo mi je ovde. Društvo dobro.

– Imate dobru platu?

– Pa s dodacima, oko dvesta dinara na mesec. Nije bogzna šta, al’ bogu hvala. A ovde i nije tako skupo. Može lepo da se izlazi na kraj.

Ne smem da se zakunem, ali ko zna? Nije nimalo nemoguće da se i dan-danji zadržala poneka ovako ugledna ekonomija!

Admiral flote

Baš nam Bugari ne dadu maći. Mi, po ugledu na prosvećeni Zapad, spekljasmo čak i dom za gluvonemu decu, a to je, uzgred budi rečeno, kao kad bi onaj što ide bos kupio cilinder i glaze rukavice, al’ Bugari odoše dalje. Čujte, ako boga znate, šta da radimo mi Srbi? Bugari, ni manje ni više, imaju admirala crnomorske flote!

To ne smemo tako ostaviti. Šta će o nama reći kulturna Evropa kad čuje da čak kneževina Bugarska ima admirala, a mi ga još nemamo? Mi imamo nekoliko čamaca kod Ade Ciganlije i komotno možemo to proglasiti za dunavsku flotu. Čamcima dati imena velikih ratnih brodova: Strašni, Grozni, itd., i odmah da bude postavljen admiral. I onda, razume se, umolili bismo gospodina Balugdžića da pošlje nekoliko telegrama stranim listovima: „Za admirala srpske dunavske ratne flote postavljen je gospodin..." (ime ovoga koji bude te sreće). Mi se na tako lak način reprezentiramo. Zar će, valjda, potegnuti Englezi iz Londona u Beograd da se raspitaju o našim ratnim brodovima? Bože sačuvaj!

A, nešto se mislim, ne bi bilo zgorega da imamo i ministra marine. Jedan ministarski portfelj više. A to bi donelo dosta dobra, jer bi bilo manje galame i svađe, a i jedna politička frakcija manje.

Nadležni neka o ovome dobro razmisle!

Naš socijalista

Ko se seća letošnje žege. Pogoreše usevi, spržila se trava, požutelo lišće pre vremena, izvori presušiše.

Na te vrele dane, kad žega hoće sve da pomori, smuca se kroz beogradske ulice jedno čudovište.

Razbarušena kosa gotovo do ramena. Na glavi prljava šubara. Brada kao u strašila strči u neredu, a počinje od samih očiju. Ne ide u dužinu kao u druga sveta, već ide u širinu. Na širokim plećima prašljiv kaput s povrnutom jakom. Pantalone užasne, čizmetine glomazne ne vide se od blata. Kaljav čovek do kolena.

– Ko je ovo čudo, ako ko boga zna? – upitah jednog.

– To je vođ naših socijalista! – reče mi taj.

Ja se prekrstih.

– Pa gde nađe blata na ovoj žezi?

– Kad nema blata, on ga „zamijesi" u saksiji, pa se iskalja i tek onda izlazi iz kuće, veran svojim načelima.

Da ga vidi Bebel i da čuje šta je, bi čoveka kaplja udarila!

O, Gospod mu sudio!

Kandidujte

U Nemačkoj postoje ključari. Desi se čoveku da zaboravi ili izgubi ključ. To je neprijatno. Mora čovek u nevreme u hotel ili da lupanjem uznemiri svoje susede. Opština, kojoj građani daju prirez, postarala se da njeni građani imaju i tu udobnost. Ključari – po dvojica – obilaze svaki svoju ulicu svaka dva sata: u 10, u 12, itd. Ko zaboravi ključ, čeka vreme kad prolaze ključari i onda ide pred svoju kapiju. Ako je neko iz rasejanosti zaboravio da zatvori vrata, ključari zaključavaju. Divna ustanova.

Pretpostavimo slučaj da i naša opština ustanovi ključare. Koji bi ljudi u nas imali to poverenje da imaju ključeve od Beograda?

Hajde, čitaoci, kandidujte vi!

Novo zanimanje

U našoj zemlji ima toliko čuda da je postalo jedno novo zanimanje.

Ja poznajem jednog gospodina koji ima to novo zanimanje. Dolazi redovno u redakciju Odjeka tačno u osam izjutra i onda se čudi čas ovome, čas onome! Tako se čudi i iščuđava do dvanaest. Tada ogladni i ide na ručak, odmori se malo i tačno u dva ide opet na dužnost – da se čudi do šest po podne. Taj gospodin ništa drugo ne radi, on se isključivo zanima čuđenjem!

Čitaocima

Izgleda mi, dragi moji čitaoci, da se mi još nismo dobro razumeli. Stradija neće biti list koji će izmišljati razne stvari tek koliko zabave radi, koliko vica radi. Stradija će biti list koji ima da žigoše sve ono što ne valja u našoj zemlji.

Prema tome, molim sve prijatelje dobra i napretka da mi sa sviju strana, iz svih slojeva društva dostavljaju sve ono što u našem društvu ne valja, sve što treba žigosati.

Ako mi se odazovete unapred znam da će taj materijal biti ogroman, i ja ću iz tog materijala odabrati ono što je najkarakterističnije po naše prilike, što je najcrnje zlo, koje se u nas najčešće ponavlja i što se u širem sloju društva prostire.

Smatrao sam za dužnost da ovo napomenem i daleko od pomisli da preporučujem svoj list, jer list ove vrste same prilike stvaraju, prilike me same nagone da stvaram list ove vrste.

Ako bi list pošao dobro, pošao bolje, tada ću list povećati na ceo tabak, a izlaziće češće. Tada ću iz svake struke uzeti po jednoga koji će imati po jednu rubriku Stradije, koji će pisati, odabirati materijal i uređivati svoju rubriku. A dotle dok vi, čitaoci, ne budete predusretljivi, Stradiju, moram puniti sâm, ona mora biti ovako mala i pored mnogo i mnogo stvari koje treba žigosati i radi morala iznositi na vidik pred javno mnjenje.

U današnjem broju donosim ovu pesmu iz daleke Indije.[2] To se nas ne tiče, ali donosim je iz predostrožnosti da se kod nas ovako šta u dalekoj budućnosti ne bi dešavalo, da za vremena zlo predupredimo.

Musini đemovi

Prodavale se na jednoj licitaciji razne stvari. Tu je svaki ponešto kupio, i od svega espapa ostade neprodato samo nekoliko đemova. Njih nije hteo niko, iako su nuđeni budzašto. Naposletku po nisku cenu kupi ih gazda Anta Musa, jedan od najbogatijih trgovaca iz te palanke. Krupna ljudina, u dubokim i suknenim čakširama i s cokulama na bosim nogama; plati đemove, zabaci ih na leđa i uputi se ćuteći i polagano u dućan. Za njim se orila podsmevka:

– U zdravlju, gazda Anto, da i’ nosiš... i da se ponosiš. Ha! Ha! Ha...! Ne brini, ti, za gazda Antu... Ima on jake zube... za đemove...

U toj gomili bilo je i nekoliko bogatijih seljaka iz obližnjega sela, koji su se takođe slatko smejali na račun gazda Antin.

Gazda Anta ćuti i odmiče, a u sebi misli: „Dobro, gedžo, dobro! Doći ćeš ti kod Ante da glođeš đemove, ali i’ nećeš lako preglodati."

* * * * *

Prošlo od toga doba tri godine. Udarile poplave dve godine uzastopce; stigla nerodica; stoka se isprodavala za hranu, pa došlo vreme da se potraži zajam u čaršiji. Nekoliko od onih seljaka dođu gazda Anti, i – ti pa Bog! Svi jemstvuju jedan za drugog; urede se obligacije, i gazda Anta im broji dukate. Kad je došlo do poslednjega dukata, a on pred svakoga seljaka po jedan đem.

– Šta je to gazda Anto? – viču začuđeni seljaci.

– Pa to vam je kao i dukat... ako nećete, ništa nije ni bilo: meni moji dukati i đemovi, a vama vaše obligacije.

Jedno te jedno

Kao što se ono u narodnoj pesmi žali i jadikuje:

„Arap đever, stari svat Arapin, a Arapin crni đuvegija."

Tako je jedan Crnogorac iz plemena Drobnjaka zavapio:

„Pođi u pleme na sud: tamo kapetan Cerović; pođi u okružni i – tamo Cerović; pođi u veliki sud – opet Cerović; pođi knjazu – i tamo Cerović. Ja mnim, i kak na oni svijet pođem, da će me i tamo dočekat’ stari Novo.[3] Samo kad taj pođe na drugi svijet, savetovao bih mu da ne udara na Beograd, jer može i tu naići... Ajd ništa, samo dalje od Beograda."

Sve prema prilikama

Mi sve počinjemo natraške! Onde gde drugi narodi završuju, mi odatle počinjemo. A kad nam ko to prebaci, mi se srdito razderemo:

– Tako rade Francuzi, tako je i u Engleza, tako je i u celom obrazovanom svetu.

Tako je u drugom svetu, ali često, vrlo često, ono što se u drugom svetu može, ne može, nažalost, da bude u nas, iz prostog razloga što mi moramo početi iz početka, a ne sa svršetka.

Evo jedne stvari koja najjače karakteriše tu našu nervoznu žurbu.

Pre dve godine, čini mi se, govorilo se u Skupštini o zakonu o činovnicima.

Kad se počelo govoriti o tome koliko godina mora da služi činovnik pa da stekne pravo na punu penziju, ustao je jedan stručnjak i govorio je mnogo i dugo, a na kraju, da bi svoje razloge što jače potkrepio, izneo je i statističke podatke kako je to u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i drugim kulturnim zemljama. „Tako je tamo, gospodo, ovde cifre govore, a kad je to tako tamo, u tom pametnom svetu, zašto da ne može i kod nas da bude."

Tako je završio govor. I zaista, naš se svet zbuni od ovakve prividne očiglednosti. Ko sme u nas da se usudi, pa da i onda, kad neko iziđe pred nas sa statistikom kako je ovo, ili ono, u drugom svetu, izleti pa kaže:

„To je tačno, tako je u Engleskoj, tako je to u Francuskoj, tako u Nemačkoj, tako u celom kulturnom svetu, ali, nažalost, kod nas ne može da bude tako, iako tvrdo verujem u tačnost statističkih podataka."

Činovnik, recimo, u Nemačkoj služi četrdeset godina.

A prilike pod kojima služi, zemlja u kojoj služi, nagrada za koju služi, temperament, sve se to zaboravlja kad neki stručnjak lupi pred svet statistiku.

Kod nas je bilo često gotovo nemogućno u ranije doba sastaviti i deset godina. Ono je istina bilo da je jedan činovnik – pri pretresu, kad je hajduk odgovorio predsedniku da hajdukuje sedamnaest godina – uzviknuo sred sudske sale:

– Au, pobogu brate, a ja ne mogu već toliko vremena da napunim deset godina ukazne službe.

Tačno. Kad se sve okolnosti pod kojima živimo, sve nezgode s kojima se nenagrađeni činovnik mora da bori, uzmu u račun, onda je ludost pominjati nekakve sulude statistike.

Po toj njihovoj logici, po takvoj goloj statistici bez ikakvih drugih obzira moglo bi i ovako što da se desi:

Jednoga dana potegne Narodna skupština, pa ni manje ni više, već donese zakon:

„Od danas svi ljudi, Srbi, moraju živeti u vodi."

Ustanu ljudi i nadadu viku:

– To je nemoguće, to je ludost!

I jedan stručnjak raspali pred zablenuti svet statistiku:

– Šta ne može?! A kako ribe i tolike druge životinje! Eto, u tom moru toliko, u tom jezeru toliko, u toj reci toliko! Eto kako to može!

Samo taj što statistikom dokazuje zaboravlja da Srbi nemaju škrge.

– Ovako je u Nemačkoj, ovako je u Engleskoj, ovako ovde, ovako onde.

Ostavite to, molim vas. Prvo stvorite od Srbije Englesku, pa onda zaista može i u nas da bude sve kao u Engleskoj, ako se još i mi pretvorimo u Engleze.

Okreni, bože, nabolјe

Kad vidite kakvu bilo ustanovu koja postoji na štetu onoga čija je – znajte da je to ustanova naše mudre države. Imamo Senjski rudnik i, razume se – štete; imamo Ljubičevo i od njega – štetu. Topčidersku ekonomiju, opet radi štete, Državnu štampariju – i od nje štetu.

Pa ipak, kao i svuda, i ovde ima izuzetaka. Da vidite jednu vajdu, pa ne znate šta pre da radite, da l’ da plačete il’ da se smejete, il’ da kukate izglasa.

Divna vajda!

U Majdanpeku postoji državno imanje koje je veliko 25.000 hektara. Naša mudra država umela je... Šta mislite? Umela je, Srbine brate, da ima prihoda od tog imanja, na kome je po nesreći još oko pedeset kuća, i me’ana, i još majdan otvoren, elem, pored toliko neprilika, umela je čak da ima vajde, čistog prihoda, a da ne utroši ni aspre da se to imanje obdrži.

I to nije prihod odskora i nije mali. Ni manje ni više, država od tih dvadeset pet hiljada hektara, od tog rudnika, od tolikih kuća mogla je da ishrani za godinu dana jednog državnog savetnika, em’ da joj pretekne neka para. Imala je prihoda 12.000 dinara godišnje.

Kako smo navikli na štete, ovo čisto izgleda neverica.

A taj zakupnik? Dobro je kad je stranac, da bar ne podvaljujemo našem čoveku.

Taj se lepo upropastio. Jedva na jedvine jade uzeo čovek od majdana za sedam godina 1,300.000 dinara, za popašu nekih tričavih 111.000 dinara, za kiriju 26.000 dinara i odsekao nešto malo drvača, tako oko 350.000 kubinih metara.

Đavo država, kako da podvali čoveku.

Pošto se država nije mogla dojaniti s tolikim imanjem, to dođe jedna pametna Skupština, pa od tog imanja pokloni kralju Aleksandru 8.700 hektara, tek koliko i on da ima neku brigu. (Ko li sad s tim muči muku?!)

I, šta mislite, šta je sad?

Ostatak toga imanja daje opet država pod zakup, pa ipak štete nema! Ima prihoda 10.000 dinara za godinu. Opet može da ishrani jednog savetnika i jednog konja. A da bi zakupniku što više napakostila, dala njemu što više brige, a sa sebe brigu otarasila, te je tome jadniku dala još 800 hektara državne šume.

Ako mi nismo mudri i dosetljivi, ne znam ko je.

Svaka druga država bi ovde imala štete, a mi đavoli ćarimo.

Okreni, bože, nabolje!

Mitropolitova ženidba

Predgovor pesmi

U Indiji nije vera kao naša, niti se glavar crkve zove mitropolitom, ali ja sam radi naših čitalaca nazvao tako, jer se onda bolje razume, a i mesto njene vere učinio sam kao da su naše vere. Po svoj prilici, možda je to bio neki katolički ercbišof.

Netko bješe Mitropolit silni,

bješe, brate, u zemlji Inđiji,

u Inđiji, u zemlji dalekoj:

preko mora četrdeset konaka,

preko mora da ne vidiš doma.

Kažu, brate, i pričaju ljudi

da se junak vrlo osilio,

ne boji se nikoga do Boga:

Boga malo, a cara nimalo.

Za vezira nikad i ne misli,

A za pašu ko za dora svoga.

On je junak mudar i razuman.

Učio je knjigu u Indiju,

u kinesku zemlju odlazio,

te tu, junak, knjigu pritvrdio,

bogoslovlje tamo izučio

pravoslavnoj što trebuje crkvi.

Al’ je junak silan i obestan:

ne kabuli što u zakon piše,

ne kabuli knjige indžijele,

ne poštuje reda od starina,

zakon mu je što mu srce žudi,

što ne žudi, u kanon ne piše.

Kulu penje Mitropolit Silni,

kulu penje od deset tavana

ukraj sinjeg mora debeloga.

Kad je pustu dovršio kulu,

udario stakla u pendžere,

pak je junak kuli besjedio:

„Što ćeš pusta ukraj mora, kulo,

Kad po tebi nitko šetat nema;

majke nemam, a sestrice nemam,

a jošte se oženio nisam

da po tebi moja ljuba šeće,

manj da šeće virtšafterka mlada

štono sâm je junak zarobio

u Novome Sadu kraj Dunava.

Al’ tako mi Boga velikoga,

ako Boga ima na svijetu,

polomiću sve kanone redom,

pogaziću zakone ’rišćanske,

pocepaću knjige starostavne,

pocepaću psaltir i časlovac,

vanđelje ću u oganj baciti,

neka gori, ognjem sagorjelo,

pa se junak hoću oženiti,

oženiti najlepšom đevojkom

u Inđiji, u zemlji širokoj,

da imadem od srca poroda

i muškoga i đevojačkoga,

da mi ima ko po kuli šetat,

da ne stoji ukraj mora pusta,

jer se meni, brate, ne pristoji

virtšafterku držat neprestano.

Nasmeja se redom sva gospoda,

a šapatom zbori sirotinja:

Mitropolit živi nevjenčano,

ubio ga zakon i poštenje!

Ja te bruke trpjeti ne mogu."

Tako junak misli u pameti,

misli junak misli svakojake,

sve mislio na jedno smislio.

Pak doziva Vaistinu slugu,

pak je njemu tiho besjedio:

„Vaistino, moja vjerna slugo!

Ja imadem već šezdeset ljeta,

a jošte se oženio nisam;

vrsnici se moji iženiše,

iženiše i porod imaše,

a vrsnice moje razudaše!

Ja ostadoh samac na svijetu,

kao pusto drvo u planini.

Ja imadem izobila blaga.

Imam blaga koliko mi drago.

Ja sam pustu sazidao kulu

ukraj sinjeg mora debeloga,

al’ po kuli nitko šetat nema!

Već ču li me, Vaistina, slugo,

ti opremi pretila dorata

što ga jašiš o Vaskreseniju

kada idem na jutrenji crkvi,

pa otvori sve riznice moje,

uzmi blaga koliko ti drago,

pak se kreni glavom po svijetu,

ter ti traži za mene đevojku.

Ako bog dâ i sreća u Boga,

da ti meni vjernu ljubu nađeš

što će biti vladičica crkvi,

što će biti svoj zemlji gospođa,

čestita ću tebe učiniti:

uzeću te sebi uz koljeno,

daću tebi za vladiku prvog,

hoću tebi dvore sagraditi

pored mojih, a bolje od mojih,

i još ću te junak oženiti;

daću tebi moju virtšafterku,

virtšafterku mladu za ljubovcu!"

Kad to začu Vaistina sluga,

skoči sluga na noge lagane,

pokloni se do zemljice crne,

gospodara u ruku celiva,

ljubi njega u skut i u ruku,

pa mu onda riječ besjedio:

„Gospodaru silni od silnijeh,

zazor mi je u te pogledati,

a kamoli s tobom besjediti,

al’ ti hoću riječ progovorit:

ja sam dosta obiša’ svijeta

od istoka, pake do zapada,

ljepote se svake nagledao,

al’ sam čuo đe govore ljudi:

u onoga oca prepodobnog,

prepodobnog Sime kaluđera,

kažu ima ljepota đevojka:

što je zemlje na četiri strane,

butun zemlje turske i kaurske,

i vlaškijeh sedam kraljevina,

i Inđije carstva prostranoga,

ljepote joj u svu zemlju nema.

No ču li me, mili gospodaru,

to bi bila vladičica crkvi,

to bi bila svoj zemlji gospođa.

No sâm pođi, mili gospodaru,

to će Simi vrlo milo biti."

Kad to začu Mitropolit Silni,

od radosti na noge skočio,

pak govori Vaistini slugi:

„Vaistino, moja vjerna slugo,

dosad si mi