Cipele

By Ivan Josimov

Porodična saga i folklornom magijom nijansirana biografija jednog sasvim osobenog umetnika, smeštene u kontekst prelomne epohe evropskog slikarstva i istorije.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Jun 9, 2024

Book preview

Ivan Josimov

CIPELE UŠNIRANE ZMIJAMA

roman

KrR_logo

Književna radionica Rašić

Beograd, 2023.

© Ivan Josimov

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Bilo jednom bezbroj odjeka

Služili su jednom glasu

Gradili mu svodove

„Skamenjeni odjeci"

Vasko Popa

Senima onih koji su bili

Josimov, Suć, Bugariju i Gava

I

Oživelo oko bezglavog grifona

Kao da mu je neko ukrao jedan ceo dan, čuje Aurel Popesku davni glas odnekud kroz bučnu kišnu zavesu. Osamdeset pet mu je godina. I sam je već neko vreme lelujav kao taj davni glas. Vidi istu sliku kao kad je bio dečak i kada se tome smejao zajapurenih obraza, zabavljen onim što mu je tada zvučalo kao šala, sliku ozbiljnog, začuđenog lica pedesetogodišnjaka koji mu se u šetnji pored reke poverio. Seća se svega što je radio prošle nedelje, i na kraju, kad sve sabere, nedostaje jedan ceo dan, ponavlja Aurel davne reči kao svoje. Priča se da to vile često rade, huknuo je glas, a Aurelu su klonula ramena. Kišna zavesa mu je rosila lice. Sve ove godine bio je ubeđen da je takva glasina sprdnja i da je zbog obične sprdnje sve vreme strepeo.

Prvi se put te šetnje setio kao četrdesetogodišnjak. Pored njega su na krevetu spavale dve nage žene. Alkohol, parfemi, znoj i mirisi duvana, kao oblak koji se nadima, ispunjavali su sobu. Jedan ceo dan mu je nedostajao, pomislio je Aurel zagledan u tavanicu svoje pariske kuće, meni su se zaturile godine. Vise u mom pamćenju kao rasparani džakovi od jute okačeni o grane hrasta. Mogu li muze da učine isto što i vile? Ako mogu, onda nije ni čudo što sam nasamaren. Zatečen bez odbrane.

„Zaturen dan", mrmlja Aurel Popesku. Godina je hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Osamdeset peta mu je. Stoji nasred trotoara ispred ulaza u Galeriju i privatnu umetničku školu. Odoleva šiljatom metežu kišobrana. Jak mu vetar duva u leđa. Ne vidi lica koja mu, zaklonjena ustalasanim i napetim platnima, dolaze u susret. Vrhovi su kišobrana, metalni i plastični, vlažni svetlucavi šiljci, uprti tik iznad njegove glave. Kiša sve jače pljušti i za samo nekoliko minuta ulica će se pretvoriti u plitku, podivljalu vodenu maticu po kojoj plove kese, stranice novina, ešarpe i kape. Jedan veliki, crveni kišobran tumba se otvoren, nošen vetrom.

Zvuci sirena i kočnica. Čvrsto sklapa kapke pred snopovima svetlosti iz farova. Dva-tri puta sevne u daljini trola, a nakon nje munje prošaraju nebo između višespratnica. Prva zrna grada, cika, uzvici, psovke, i ulica pred Aurelom ubrzo potpuno opusti. Još se samo iz haustora, prodavnica i bifea naziru delovi odeće zakasnelih koji u poslednjem trenutku pronalaze zaklon. Presamićen, na ulaznim vratima prodavnice delikatesa, jedan je muškarac pokušavao da uvuče kišobran koji mu se zakačio. Povukao je snažno, pokidao žice i platno, besno ga smotao i izbacio na trotoar. Grad se pojačao i Aurel je, gurajući se kroz gužvu, ušao u hol Galerije i privatne umetničke škole.

Lice je naslonio uz staklena vrata. Po asfaltu se bele gomilice leda. Na kolovozu usred trake stoji ostavljen automobil po kom pršti sve krupniji grad. Žena na prednjem sedištu šakama prekriva glavu i na trenutke, bespomoćno, užasnuta, gleda kroz prozor. Vozačevo sedište je prazno. Odsjaj glatke površine krova tačkaju cakleća sitna udubljenja, lomeći svetlost kao metalizirani kristal. Žena oslanja dlanove na krov, kao da hoće da ga podupre, i širom otvorenih usta vrišti. Jedan veliki grumen, kao rikošet, odbio se odnekud i pogodio staklo pred Aurelovim nosom. Trgnuo se i ustuknuo, ali je ostao zagledan u oluju. Trenutak kasnije još se nekoliko ledenih projektila zakucalo u staklena vrata. „Pomerite se odatle", kaže mu devojka koja ga hvata za lakat i vodi dalje od ulaza. Bez reči je posluša, a onda ostane nasred hola, tu gde ga je dovela. Potpuno je mokar. Sa odeće i cipela mu se cedi voda. U ruci drži izvrnut, pokidan kišobran. Dvadesetak ljudi, u drugom delu Galerije, zguranih oko velikih izloga, posmatra ženu u parkiranom automobilu. Sa mesta na kom stoji, Aurel, kroz uzan prostor između njih i stuba, vidi samo zadnji deo automobila. Po pustom kolovozu i trotoaru beli se sloj napadalog leda.

Prenuo ga je smeh iza leđa. Na par metara od njega bile su dve devojke i dva mladića. U rukama su držali velike kartonske fascikle sa papirima za crtanje. Jedna od njih je bila devojka koja ga je upozorila. Kada se okrenuo ka njima ona je spustila pogled. „Mogao bi da posluži, rekla je devojka koja ga je sve vreme posmatrala. Komentarisala je njegov izgled, ne obraćajući pažnju što je čuje, kao da nije tu. Upitala ga je da li bi im pozirao. Aurel se nasmešio i nakrivio glavu. „Gore u ateljeu. Biće plaćeno, dodala je, upirući prstom u plafon. „Što da ne, nasmejao se. Mladiću koji mu je bio najbliži tutnuo je u ruke svoj mokar, pokidan kišobran. U ateljeu su već bili postavljeni štafelaji i stolica na koju su mu rekli da sedne. Skinuo je mokar sako i okačio ga je na naslon. Dlanovima je opipao košulju po kojoj su se, na ramenima, grudima i rukama, tamnela vlažna mesta. Otkopčao je gornja dva dugmeta, a zatim dugme na levom rukavu. Devojka koja mu je ponudila poziranje razrogačila je oči i pogledala ostalo troje. Rekla je da nema potrebe da se svlači. „Onda dobro, promrmljao je Aurel i seo.

Pantalone su mu bile potpuno natopljene vodom. Sagnuo se, odšnirao cipele, izuo lagano levu, proverio koliko je unutra vlažna, a onda je izuo i desnu, opet uvukao prste i proverio i nju. Čarape je iscedio i okačio ih o donje prečke na stolici. Nagazio je cipele, malo mrdao nožnim prstima, zavalio se u stolici, položio ruke preko stomaka i spojio šake. Gledao je pravo ispred sebe, malo podigavši bradu. Lice je razvukao u osmeh. „Čemu osmeh?", upitala je devojka. Odgovorio je da želi da bude lep na slici. Uzdahnula je i rekla da nema potrebe toliko da se trudi.

Posle nekog vremena ispravio se u stolici, dohvatio čarape i malo ih protresao. Obuo se, a zatim čilo ustao i lupio šakama. „To je bilo to, rekao je. Stao im je iza leđa. „Da vidimo šta ste vi to napravili, nacerio se, ali se, iznenađen, namah uozbiljio. Sva četiri crteža su bila urađena gotovo bez mane. Ipak, to ga nije sprečilo, čim se malo pribrao, da sa par poteza na papiru devojke koja sve vreme nije prestajala da ga opominje i protestuje što ne poštuje dogovor sebe ne prepravi u osobu iskolačenih očiju, zažagrenog pogleda i jezika koji šiljatim vrhom viri iz jednog kraja usta. Izbečio se, podigao ruke iznad glave i napravio sebi rogove, a onda je pokušao da se podigne na prste i da zacupka, ali se spotakao i odustao od toga. „Bahahaha, bahahaha!, drao se, glumeći smeh. „Ovo je neki ludak, rekla je, a onda je zapretila da će pozvati policiju ako se odmah ne urazumi i ne ode iz ateljea.

Drugoj devojci nije imao srca da se ruga, nego je samo dodao još nekoliko setnih detalja, umekšavši lice starca koji ga je rasejano posmatrao. Ustuknuo je kada je okrenuo glavu. „Pardon", rekao je, suočen sa vedrim i dobronamernim pogledom.

„Kakav klipan!", vikao je, šarajući crtež koji je stajao odmah na susednom štafelaju. Na crtežu je verno prikazana scena iz ateljea. Aurel je naceren, samo u košulji, bosonog. Sa donjih prečaga stolice vise čarape, a na naslonu sako. Između spljeskanih cipela i tabana pružaju se pertle, i jedino one zbog neobične dužine odudaraju od skoro fotografski zabeležene scene. Snažnim je potezima na svoje lice dodao obrve, brkove i naočare Gruča Marksa, ponavljajući da je tek sada crtež dovršen. A kod četvrtog je crteža zastao. Na njemu je bio mrtav. Ležao je na podu pored stolice. Bio je bosonog i naceren, ali u samrtnom grču. Imao je podmlađeno lice. Lice mladog Aurela. Ruke su mu prekrštene preko stomaka i spojene isprepletenim prstima. Sa donjih prečaga stolice vise čarape, a cipele su spljeskane kao da su ih nečija stopala samo nekoliko trenutaka ranije svom težinom pritiskala. Pertle su rašnirane i leže malo dalje u gomili kao zmijsko klupko. Eto, jedino tu nema šta da se doda, pomislio je, okrenuo se i uputio ka vratima.

Nevreme se smirilo. Automobil sa ulubljenim krovom je stajao na parkingu pred Galerijom i privatnom umetničkom školom. Bio je prazan i prednja su mu vrata bila odškrinuta. Gurajući se kroz gužvu na trotoaru, Aurel je žustro odgurivao prolaznike na koje je naletao. Više od dva metra visok, kljakavog hoda, mršav kao strašilo napravljeno od širokih grabulja na koje je navučena košulja, odavao je utisak osobe koja će se svakog časa, kao suva, prozukla motka, prelomiti na pola, ali je uprkos tome orno upirao šake, laktove i ruke pravo u sve koji su mu se dovoljno približili. „Aurele, budalo, Aurele, budalo", mrmljao je i nasrtao.

Osetio je ruku na ramenu. „Ovo je vaše, rekao je mladić, koji ga je nacrtao mrtvog. U ruci je držao novac. Aurel je ustuknuo, namrgodio se, a onda se nakliberio, uzeo novčanice, protrljao ih o kosu i stavio u džep. „Ako ćemo se igrati, igraćemo se, promrmljao je. Posle pedesetak koraka se okrenuo. Jasno je video mladića među prolaznicima. Učinilo mu se da mu je možda čak iz te gužve i mahnuo. Zastao je da ga sačeka. Upitao je što ga prati. „Hoću da razgovaramo, vedro je rekao mladić. „Zaboravljaš da sam mrtav, nacerio se Aurel. „Samo na par minuta." Aurel je odbrusio da nije zainteresovan, da je vreme da se šarada prekine i nastavio da korača. Neka razgovara sa njom, mumlao je nerazgovetno, neka razgovara sa onom koja vodi tu nakaradnu kuću.

Na jednom ulju iz hiljadu devetsto četrdesete godine, u polutami osvetljenoj slabom svetlošću koja je dopirala kroz žaluzine, na velikom krevetu, među izgužvanim čaršavima i jastucima, Aurel je naslikao sebe, potpuno nagog. Leži na leđima, raširenih nogu i ruku. Oči su mu širom otvorene. Posmatra šaku nekoga ko je već izašao iz te prostorije, i ko na potpuno nemoguć način pokušava da zatvori vrata za sobom. Boje su prigušene, osim duž tanke površine na koju, kroz nezatvorena vrata, pada snažna svetlost pod kojom delovi predmeta bukte divljim koloritom.

Kada je to naslikao imao je četrdeset jednu godinu, i tek što se vratio u rodni grad, nakon dve decenije provedene u opijanju, mirenjima i svađama sa kolegama već slavnim slikarima, u vrlo kratkom potucanju po Pragu i Beču, nešto dužem, nervoznog koraka, uzduž i popreko po Belgiji i najdužem po Parizu, gde se nastanio i kupio kuću, nakon dve decenije života propijenog što po ubogim mansardama, što po prestižnim salonima, uz neumorno i kočoperno sablažnjavanje zaštitnih lica glamura, te brojnih divljačkih tuča po zabačenim bircuzima, restoranima i kafeima, vratio se u rodni grad, i sam u to vreme pomalo slavan. Tih je dana i dalje neprekidno slikao, iako je uglavnom bio ili trešten pijan ili neizdrživo mamuran.

Gerda Lunc je od prvog dana njegovog povratka planirala da ga poseti i zatraži pomoć, neku vrstu podrške. Nekoliko meseci ranije zatvorila je svoju galeriju u Temišvaru, rasprodala sve što je mogla da rasproda, a ono što joj je preostalo popakovala je i dala da se utovari na voz i otpremi u njeno rodno mesto. Iako je iznenadni povratak svog slavnog sugrađanina protumačila kao božji znak, i kao potvrdu da nije donela pogrešnu odluku napuštajući Temišvar, Gerda je taj susret danima odlagala, jer je strepela da će se završiti nepovoljno.

Do rodne kuće Aurela Popeskua moglo je da se dođe iz dva pravca: sa istoka preko malog kamenog mosta, prelazeći dubok šanac popločan kamenom, kroz koji je tekao potok, ili sa zapada kroz ograđen park. Gerda Lunc je stigla do sredine mostića, a onda je zastala i naslonila se na kamenu ogradu. Kovrdžava plamenocrvena kosa joj se talasa i treperi po persijskoplavoj boji tanke haljine. Ima zelene oči i diskretne pege na jagodicama i po nosu. Nad gornjom usnom oseća par kapi znoja. Stoji u senci koju prave jablani, ali joj poneki zrak jakog kasnoprepodnevnog sunca, propušten kroz krošnje, šara telo svetlim pečatima. Posmatra kuću Popeskuovih. Na svim prozorima su zatvorene i spuštene žaluzine.

Do tog dana Aurela nikada nije videla, jer kada je on, hiljadu devetsto devetnaeste, kao dvadesetjednogodišnjak otišao u Prag na studije slikarstva, koje je brže-bolje već nakon nekoliko razočaravajućih nedelja napustio da bi radije urlao pijan po praškim bircuzima, šireći kao krila vetrenjače dugačke koščate ručerde i mlateći svakog ko mu se zatekne nadohvat, ona je imala svega osam godina. Doduše, ni da se Aurel vratio kući već nakon prvih deset godina provedenih u potucanju Evropom, razočaran i obeshrabren do te mere da je nekoliko puta, praveći lomače i paleći boje, kistove, palete i izlomljene štafelaje potpaljivao opasne požare nasred nekoliko kuća u kojima su ga krize hvatale za gušu, zbog čega je dva puta bio i zatvaran, nakratko, jer bi uvek od kuće stizao novac, da se plati odšteta ali i da se podmaže put u slobodu, ne bi se sreli ni tada, jer se Gerda već sa osamnaest odselila za Temišvar, a da je poslušala svog oca, koji je preklinjao da ne zatvara galeriju, ne rasprodaje slike, da zbog histeričnog trabunjanja huškača o nadolazećoj stihiji nikako ne odustaje od dobro razvijenog posla, a ako baš i hoće da zatvori firmu onda nikako da ne napušta Temišvar, nego neka ostane tamo i neka se strpi, jer takva kakva je, odlučna, pametna i blistava, sigurno će pronaći nešto novo u čemu će takođe biti uspešna, da ga je poslušala, ne bi se sreli ni tog dana kada je konačno odlučila da se uputi preko malog kamenog mosta.

Zahvaljujući fotografiji objavljenoj u lokalnim novinama hiljadu devetsto trideset treće godine, uz vest o uspehu u inostranstvu i prvoj samostalnoj izložbi, imala je samo maglovitu predstavu o tome kako izgleda. Aurel na njoj stoji leđima okrenut objektivu, pognut nad štafelajem. O stolicu je okačen sako, a sa prečaga vise čarape. Bosonog je, na sebi ima prsluk ispod kog viri kraj iz pantalona izvučene košulje. Pored stolice su cipele. Par dana pre nego što će se odlučiti da ode u planiranu posetu, zagledana u tu novinsku stranicu, Gerda će upitati oca kako Aurel Popesku izgleda. „Eto tako, rekao joj je otac. Gerda se nasmejala. „Još kad bi se videlo, rekla je. Balint Lunc je samo huknuo, loše fotografije koje je morao da objavi u svojim novinama nisu ga više izvodile iz takta. „Bosonog, raspojasan, ni glavu da okrene za fotografisanje."

Fotografija joj se svidela, ali nije imala srca to da kaže ocu, jedino joj je bio nejasan slikarski pribor, minijaturan, kao dečji, paleta mu je gotovo cela stala u dlan, četkica tanka kao slama i urnebesno mali štafelaj. Ipak, nije izdržala i u pola glasa, više za sebe, rekla je da joj sve zajedno izgleda kao efektna ideja. „Kakva ideja?, upiljio se Balint u novine, žmirkajući iza naočara. „Tu se platno i ne vidi. Gerda je rekla da to nije ni bitno. Poručuje im da imaju posla sa gorostasom. Balint je bio zbunjen. Objasnila je da nema potrebe da vide šta slika jer je siguran u sebe i u sve što uradi. I ona to vidi sa te glupe fotografije? Upirao je prstom. „Vidim, odgovorila je Gerda, „zar ti ne vidiš? Balint je zurio, zatečen. „Vidim samo odvratnu, neupotrebljivu, idiotsku fotografiju, koju sam morao da objavim jer nije bilo nijedne druge!, uzviknuo je. „Ako to nije zbog poruke, ako to nije bila ideja, zašto bi koristio igračke umesto pravog pribora? Balint Lunc se zacenio od smeha, poskočio je od stola i zacupkao. „Igračke? Umetnička poruka? Ludo dete! Slikarski gorostas? Veličina?", urlao je. Klipan je zaista skoro nepristojno visok. Uostalom, kao i svi njegovi. Kladi se da je taj slikarski pribor čak i veći nego standardni. Šteta što i neki od njegovih kolega slikara nisu pored platna. Šta bi tada pomislila? Da ih je smanjio?

Nepristojno visok, ponovila je očeve reči i osmehnula se. Posmatrala je prozore na kući Popeskuovih. Osvrnula se i proverila da li nekog ima u blizini, a onda diskretno pogledala da li pod pazuhom ima tragova znoja. Obrisala je kapljice sa neprimetnih bakarnozlatnih maljica iznad gornje usne. Odgurnula se od kamene ograde, izravnala haljinu i uputila se ka kući Popeskuovih, koja je, zablesnuta suncem, isijavala svetlost sa zidova boje slonovače.

Ulazna su vrata bila otključana i Gerda je ušla i uprazno doviknula pozdrav, da se najavi. U kući je bilo tiho i glas joj je nakratko lutao po predvorju, gubeći se, sve tiši, usisavan u dubinu hodnika i stepeništa. Sačekala je nekoliko minuta i još par puta ponovila neuspešno dozivanje, a onda je, glasno lupkajući potpeticama, obišla sobe u prizemlju. Sve su bile otključane i nikoga nije bilo u njima. Pomislila je da odustane, ali onda je još jednom, najglasnije što može, povikala: „Gospodine Popesku!", i primirila se, osluškujući da li će stići bilo kakav zvuk kao odgovor. Ovo je baš neprijatno, pomislila je i uputila se na sprat. Ni gore u prvih nekoliko soba nije pronašla nikog, a onda je otvorila vrata u dnu hodnika i, zapahnuta teškim vazduhom i tamom, skoro ubeđena da je prostorija prazna, zakoračila unutra i stala. Na ogromnom krevetu polupokrivene ležale su tri ili četiri žene. Izuvijane u čudno puteno klupko iz kog su, prelazeći preko krajeva kreveta, virila dva monstruozno velika stopala. Spavale su dubokim snom i one i oba stopala zatrpanog džina. Brzo je izašla i uputila se niz hodnik, ponavljajući u sebi, zacenjena nemim smehom: glupa, glupa ženo.

Bila je već na pola puta između kuće i kamenog mosta kad je iza leđa začula povike. Aurel joj je mahnuo kroz otvoren prozor na spratu. „Imam jedan predlog za vas, rekla je Gerda. Lice joj je buknulo purpurom. „Pa da ga čujem, zabrundao je Aurel i nestao iza zavese.

Gerda se vratila. Stajala je u predvorju. U kući je i dalje vladala potpuna tišina. Otišla je do stepeništa, stavila ruku na gelender i pogledala gore. „Gospodine Popesku, evo me, vratila sam se, tiho je rekla. „Vidim, čula je iza sebe dubok glas i trgnula se. Osmehnut, ponovio je da vidi da je tu i da mu je drago zbog toga. Bio je u lanenom odelu i košulji, a oko vrata je imao kravatu boje lavande. Kosa mu je bila potpuno umršena i tršava, i bio je bosonog.

Nekoliko meseci kasnije, posmatrajući ga dok slika, Gerda se zasmejala. Stajao je pred ogromnim štafelajem čije su sve tri noge bile slomljene, pričvršćene daščicama uvezanim kanapom. Okrenuo se ka njoj, malo se namrštio, udaljio od platna i zagledao u ono što je naslikao. „O, slika je zadivljujuća, rekla je Gerda kroz smeh. „Pa, onda? Šta je odjednom smešno?, čudio se, a Gerda se cerekala zagledana u njegova bosa stopala, kojima je nekoliko trenutaka ranije, dok je slikao, gnječio cipele.

 Narednog dana otišli su do stolara. „Popesku", rekao je majstor upirući prstom