Pitajte Miječku

By Jevgenija Kuznjecova

Radnja romana se razvija oko ljubavnog života Ljiljičke, Marte i Miječke koje lutaju kroz ljubavne peripetije u potrazi za smislom života. Šta god da im se desi, one podržavaju jedna drugu jer «krv nije voda». Autorka prilično vešto vlada umetničkim narativom, punim humora i samoironije. Ovo je jedna veoma topla priča koja izaziva širok spektar pozitivnih emocija.

Roman Jevgenije Kuznjecove samo na prvi (drugi-treći) pogled deluje kao lako, dirljivo štivo. Sadrži mnoga pitanja i još više (mogućih) odgovora za one koji žele da razumeju sebe sklapajući lego kockice od priča drugih žena.

• Language: Српски језик
• Publisher: Treći Trg
• Release date: Jun 20, 2024
• ISBN: 8664072612

Book preview

Jevgenija_Kuznjecova_korice_k1.jpg

Urednik: Dejan Matić

Dizajn korica: Dragana Nikolić

Izvršni urednik: Milan Dobričić

Logo biblioteke: Polina Dabiža

Copyright © Eugenia Kuznetsova, 2021

Originally published by Vydavnytstvo Staroho Leva

(The Old Lion Publishing House), Lviv, Ukraine.

Prevod Copyright © Dragana Vasilijević-Valent, 2024

Copyright © ovog izdanja Treći Trg, 2024

Funded by the European Union. Views and opinions expressed are however those of the author(s) only and do not necessarily reflect those of the European Union or European Education and Culture Executive Agency (EACEA). Neither the European Union nor European Education and Culture Executive Agency (EACEA) can be held responsible for them.

Finansirano od strane Evropske Unije. Stavovi i mišljenja iskazani ovde pripadaju samo autorima i ne odražavaju nužno stavove Evropske Unije ili Evropske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu (EACEA). Ni Evropska Unija, ni Evropska izvršna agencija za obrazovanje i kulturu (EACEA) ne mogu se smatrati odgovornim za iste.

This book has been published with the support of the Translate Ukraine Translation Program.

Ova knjiga je objavljena uz podršku Translate Ukraine Translation Program.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture.

Naslov originala:

Євгенія Кузнєцова Спитайте Мієчку

(Видавництво Старого Лева, Львів, 2021)

biblioteka za savremeni roman

i nove priče

Jevgenija Kuznjecova

Pitajte Miječku

roman

S ukrajinskog prevela Dragana Vasilijević-Valent

Treći Trg – Srebrno drvo

Beograd 2024

DOLAZAK

„Svako živo biće ima pravo na utočište", reče Miječka za volanom.

„Na sklonište zaraslo u žbunje", odgovori njena sestra Ljiljička.

Kada su ćutale, izgledale su potpuno različito: jedna je imala talasastu kosu, druga ravnu, kao Kineskinja. Miječkini obrazi su se uvek blago rumenili u boji breskve, dok je Ljiljička bila bleda kao da je ceo život provela u betonskoj kutiji u koju sunce nikada ne dopire. Ali čim bi progovorile, sestre bi počinjale na neki čudan način da liče. Sa svakom rečju bi se njihove oči, usne, uši sve više slivale, sve dok sagovornik ne bi zatvorio oči, ne bi zatresao glavom, ne bi rekao, „Koja od vas govori?". One bi se tada pogledale, ućutale na trenutak i ponovo postale različite kao dan i noć.

U utočište za luzere su uvek dolazile onda kada bez njega više nisu mogle. Za ovo im nisu bile potrebne tragedije. Jednostavno, nekad im se činilo da je sve u magli i da ne vide put dalje, i tada je dolazilo vreme za sklonište. To sklonište je bila kuća sa nesrazmerno velikim prozorima, izlizanim podom i trulom terasom, sva zarasla u žbunje, maline, kupine, hmelj, visoke topole, breze, divlje šljive, jabuke i kruške. U ovom žbunju su odrasle, izgubile bitku protiv grmlja i suvog granja i otišle odatle. Kuća je stajala kao da prekoreva prošlost jer tamo više nikada neće biti kao ranije. Nikada više neće spavati po troje, muškarci neće reći „ja ću napolju da legnem i neće leći na daske ispod drveća, otresajući sa sebe zalutale slepe miševe, mačke i insekte sa bezbroj nogu. Svi su se oni odavno razišli, umrli, izgubili se i na njih je podsećao samo krš nazvan po njima. „Dodaj mi Gončarovljevu vazu, govorila je baka, a niko od ukućana nije poznavao tog Gončarova, niti ga se iko sećao, ali se vaza zvala po njemu.

Nekada je na mestu kuće bila stara kućica, a onda ju je neumoljivo vreme rušilo i ostavilo urušen krov, štalu dopola u zemlji i merdevine za živinu pored prozora. Nije više bilo živine koja bi sedela na tim merdevinama, osim poneke žute vuge.

Baku je na ovo mesto davno doveo muž, odvodeći je iz roditeljskog stana sa fikusima, bibliotekom i zlatnovezenim stolnjacima na četvrtom spratu zgrade u centru grada.

„Je li to taj raj o kome si mi pričao?", upitala je tada još mlada Teodora, gledajući staru štalu i ostatke razrušene kućice, koju kao da su rastrzali grčevi.

„Jeste", čula je odgovor i shvatila da toliko voli taj glas, da joj nisu potrebni nikakvi fikusi. Prošle su decenije dok tragovi stare kuće nisu nestali, a na njenom mestu se pojavila kuća, koja je ostarila zajedno sa Teodorom. Ovde su odrastala deca i otišla odavde, ovde su odrasli unuci, ovde su se igrali praunuci. Teodora se danas polako bliži stotoj, sedi na truloj terasi, do koje se probila stazom obraslom kupinama i čeka svoje izbeglice koje putuju kod nje u žbunje.

Prvo su u sklonište dolazile zbog egzistencijalnih kriza nakon smrti papagaja ili kornjače. Onda zbog problema u karijeri, ljubavi, sa decom. Ljiljička je u skloništu ljuljala svoje sinove i onda kada bi je u običnim uslovima dovodili do ludila. U skloništu za luzere bi deca odjednom postala mirna i samo bi puzala po žbunju kupine, grebući svoje nežne, meke stomake. Miječka je ovde odlučivala kojim putem da krene dalje. U skloništu im nisu padale na pamet ideje, ali je dolazila spoznaja da će se ideje kad-tad pojaviti. Ovde su se mogle pomiriti sa nedostatkom ideja, sekući neprohodno šipražje.

„Strašno je i pomisliti šta rade ljudi koji nemaju kuću u divljoj malini", reče Ljiljička.

Donela je svetloružičaste cipele sa otvorenim prstima kako bi ih Miječka odmah obula. Cipele su bile na tavanu nekih četrdeset godina; baka ih je svojevremeno kupila u Viljnusu, ali joj broj nije odgovarao, pa ih nikad nije ni obula, i ni sada nije znala da je došlo njihovo vreme. Ljiljička ih je pronašla nervozno sređujući tavan. Ko je znao da je pre četrdeset godina baka kupila cipele u broju koji će nositi četiri noge njene dve buduće unuke.

„Sada kad izađeš iz kola, baba će pasti na teme kad te vidi", reče Ljiljička razgledajući sestrinu haljinu. Ljiljička je bila konvencionalno lepa. Nosila je tamne naočare, majicu ispod koje nije bilo ničega i pocepane farmerke.

„A tebe će pitati, odgovori Miječka, „zašto ne možeš da se oblačiš kao tvoja sestra?

„Ona ni ne zna da ti sve ostalo vreme nosiš onu svoju haljinu koja liči na džak krompira i po boji i po kroju", reče Ljiljička, čije su naočare blještale u retrovizoru.

„Ali je bar kratka."

„Tim pre što je kratka."

A onda su stale na benzinskoj pumpi. Sijalo je prvo vrelo junsko sunce, tamo negde pod jabukama dozrevale su jagode njihovog detinjstva, a Miječka je izvukla svoj kofer iz prtljažnika i izvadila neboplavu haljinu na bretele sa belim cvetovima.

„E!", reče Ljiljička.

„Obuci je!", osmehnu se Miječka.

Ljiljička je otvorila zadnja vrata automobila, skinula majicu i haljina joj se lagano skortljala od ramena do ispod kolena.

„Baka će sigurno pasti na teme kad te vidi", reče Ljiljička.

Prvi put posle osam godina situacija je takva da im je za oporavak potrebno celo leto.

Napisale su pisma muževima, momcima, bivšim muževima i svima kojih se to tiče. I napravile raspored za Ljiljičinu decu.

„Sećaš li se, upita Miječka jednom rukom tražeći radio-stanicu, drugom popravljajući rukav na haljini, „kako su nekad leta trajala beskonačno?

Ljiljička je samo klimnula glavom, držeći jednom rukom volan umesto Miječke. Drugom rukom je brisala jabuku o koleno, na kome je poput svetloplavog talasa ležala haljina koju je upravo dobila na poklon. Uvek su tako radile, kada bi jedna uzela da popravi bretele, druga bi automatski uzimala volan u ruke.

Stigle su tek predveče.

„Bože, zar nisi mogla celog života tako da se oblačiš?", pljesnu rukama baka. Ona ih je već čekala.

„E, bako, proćerdala sam 20 godina!", nasmeja se Ljiljička ispravljajući haljinu koja se zgužvala u putu.

„Da si se tako oblačila celog života, možda bi se i četvrti put udala!", reče Miječka i brže-bolje utrča u kuću da je sestra ne stigne.

Ljiljička se uvek spontano udavala, ali je uvek pravila pauze između brakova i odlazila negde daleko, trudeći se da misli dovede u red. Planirala je da pravi višegodišnje pauze, pa i da se nikada više ne vezuje, ali je istovremeno bila tako zločinački lepa i tako kriminalno bespomoćna na svojim asketskim putovanjima da se uvek vraćala sa novom ljubavnom pričom. Svaki je odmah hteo da se ženi, nijedan nije oklevao, a to nije moglo da je ne privuče.

Uveče su sve tri sele pored baštice. Ljiljička i Miječka su na betonske stepenice prostrle prababin jorgan crven kao komunistička zastava i sele naslonjene jedna na drugu. Baka više nije mogla da sedi sa njima na stepenicama, pa su joj donele stolicu i postavile je preko puta.

„I zašto ste došle?", upita baka.

Pitanje ih ni na koji način nije moglo uvrediti, jer su znale da pita zato što brine.

„Prekretnica, bako", reče Ljiljička.

„I dokle će da traje?"

„Do kraja leta."

„Dobro."

Sedele su tako sve dok komarci nisu prestali da reaguju na sprejeve, dok vrbe nisu prestale da se vide u sumraku i dok ježevi nisu počeli da im puze oko nogu, a u reci zakreketale žabe.

Ostavile su preko noći otvoren prozor u baštu i pronašle spavaćice za čipkastim rukavima, volanima iza kolena i dugmićima na grudima. Ljiljička nije mogla da nosi spavaćice sa dugmićima na grudima, pa je uzela, odsekla sve dugmiće i uredno ih složila u činiju na prozorskoj dasci. Mesec je blago sijao, ježevi su šuškali i skoro da se nije primećivalo da pola godine ovde niko nije živeo.

„Lji,, reče Miječka, „Pričaj!

„Ne znam šta da radim, reče Ljiljička ležeći u mraku, „mogu li da ugrejem noge kod tebe?

„Možeš."

Ljiljička je priljubila hladne noge uz sestru i počela da priča kako ništa ne ide kako treba, kako ne želi da se seli u Australiju, da joj se čini da to nije jedino mesto na kome se može živeti, iako svet postaje sve bliži i ako nas Australija ne bi rastavila, sigurno bi rastavila našu decu.

„Moju decu, pojasnila je, „i tvoju koja će tek doći.

„Nisam ti ja još spremna za decu", odgovori Miječka, ali su obe znale da to nije istina i da joj se već u dvadesetim dešavalo da ide ulicom i za ruku vodi zamišljenu trogodišnju devojčicu. Vodila ju je sa sobom spontano već skoro deceniju.

„Lji,, reče Miječka, „tamo ima paukova i škorpija.

„I kengura."

„Kenguri odozgo liče na muškarce."

„A odozdo na guzate, repate žene."

„Šta ću ja tamo, Solomija¹?", upita Ljiljička podižući se na laktove.

„Jesi li videla kartu Australije? Jesi li videla koliko zemlje tamo ima?"

„Jesam."

„Možeš da postaneš farmerka."

Priljubile su se jedna uz drugu, pustile film o Australiji i do kasno u noć gledale zgodnog, preplanulog muškarca kako se vozi džipom kroz pustinju i spava na krovu pokušavajući da telefonom snimi zvezde.

Nakon što je ujutru ispržila pun tiganj kajgane na masti, koju Ljiljička nije mogla da jede pa je sebi pravila sendviče, baka je rekla da treba slušati muža, pa ako to znači da se ide u Australiju, neka bude. A onda je pogledala Ljiljičku, tako mršavu i nespremnu za tamo neku daleku Australiju i rekla:

„A možda se on i predomisli, a?"

„Hoćeš da kažeš da samo treba da sačeka da se on predomisli?", ubaci se Miječka.

„Pa ne, odgovori baka, „već da ga treba malo... pogurati...

„E, hajde, reče Ljiljička, „nauči me da manipulišem.

„Ako do sada nisi naučila, nećeš nikad ni naučiti", odgovori Solomija.

„A ti, Miječka, jesi li naučila?", dobaci baka Solomiji.

„S tim talentom se rađa, odgovori ona brzo pogledavši sestru. „Pssst, nemoj sve odmah baki da odaš.

„Šta se to vas dve tamo domunđavate?", baka odmah shvati o čemu se radi.

„Ni reč nisam rekla."

„Kao da tu trebaju reči."

„Ma ništa."

„Dobro, bre, nisam ja baš toliko stara da biste krile nešto od mene. Zašto ste došle ovamo? Obe i to na celo leto?"

„Treba da se promene vrata i da se sredi terasa."

„Buduća mlada, draga moja Miječka, sedi sa svojim mladoženjom i na terasu ni ne misli."

„Ali šta ćemo sa terasom?"

„Ko će ovde da živi? Kome ta terasa treba? Nek zaraste sve, kome treba terasa stara koliko i ja."

Nije imala šta da joj odgovori. Na kući su se videli tragovi stare slave. Kao što je za izuzetno lepe žene posebna šteta kad ostare, jer se vidi kako su nekada bile lepe, tako se i po ovoj kući zarasloj u maline videlo da je nekada vrvela od glasova.

„E, moja deco, ja sam ovde došla kad mi je bilo dvadeset godina, jer sam mislila da će to biti raj, pa sam tako ceo život provela u tom raju tako da nisam imala vremena ni glavu da dignem, celog života mi je mešalica bila u dvorištu. Kad sam učila Rableove pesme napamet, nisam mogla ni zamisliti da ću ih recitovati samo četvoronoške, kako bih brže ofarbala pod, dok nisu počeli trudovi i dok nisam rodila vašu majku."

Sestre ne rekoše ništa. Znale su napamet ovu babinu priču i nije imalo smisla da joj protivreče. Ipak, Miječka bi obično rekla:

„Napravila si raj za nas."

„A što se taj raj pravi samo četvoronoške?, upitala bi baka i nasmejala se, pa ućutala, da bi kasnije dodala: „I kome on sad treba?

Posle doručka su Miječka i Ljiljička uzele da oribaju celu kuću, jer čak i u raju mora da se vodi računa o čistoći. Njihova majka je retko dolazila u ovaj raj, jer je babinu priču znala još detaljnije od njih, a celo detinjstvo joj je prošlo u igri sa tucanim kamenom, daskama, ekserima i peskom. Mlada Teodora bi trčala među gomilama kamenja i tražila decu koja su se razmilela. „Nemoj ni da pomisliš da ostaneš ovde, jer će ti život proći četvoronoške", govorila bi svojoj ćerci Mariji, koja je sa petnaest i po godina sva srećna otišla u drugi grad da se školuje i nikada se više nije vratila u roditeljsku kuću. Međutim, obe unuke je, već posle prvog leta u raju, toliko vuklo da dođu ovamo da su bile spremne da same kuvaju i peru, samo da bi došle u žbunje maline.

„To iz njih govori njihov deda, govorila je baka, „vuče ih da dođu ovamo kao da su omađijane.

„Neka ih tamo, mama", govorila bi Marija preko telefona.

„Ja hoću da one u njihovim godinama idu da plešu, a ne da se kriju po žbunju."

A one su mesecima visile sa stare kruške koja je bacala hlad na pradedovu štalu, čitale i tražile mravlje staze u bagremovoj kori.

„Slušaj, reče Miječka, „da li ti još uvek sređuješ kuću kao nenormalna kad god si nervozna?

„Otkad imamo čistačicu, počela sam da trčim po dvanaest kilometara, jednom sam se tako zatrčala da sam kući morala autobusom."

Drveni pod je farban pre pedeset godina. Na mestima gde su se deca posebno često vrtela, stariji vukli noge, psi udarali šapama, a mačke se valjale po podu, boja se ogulila do samog drveta.

„Treba da menjamo ove daske", reče Miječka.

Daske je stvarno trebalo menjati. Baka je pravila krofne, koje nijedna od njih nije jela, ali bilo ju je nemoguće zaustaviti. Poslednjih petnaestak godina bi pekla krofne, a onda bi neka od devojaka obilazila komšiluk i delila ih. Baka nije mogla da prestane sa pravljenjem krofni, kao što ni višnjino drvo ne može spontano da prestane da rađa višnje. Ljiljička je otišla po mleko, a Miječka u prodavnicu, i pre nego što je izašla iz kuće baka ju je zamolila da obuče onu haljinu, a zatim je odmerila od glave do pete i rekla:

„Baš je lepa."

„Ali?", upita Miječka osetivši